Просто је невероватно да је од пада комунизма и заједничке државе прошло тридесет година, а ми још увек некако бојажљиво прилазимо теми хрватских злочина током Другог светског рата.

Врло је јасно да је граница самохипнозе и колективне хипнозе, у које друштво постепено упада, врло танка и да је за стање колективне хипонозе одговорна држава. За њу је комунизам „ту негде“, а сам комунизам се скоро може назрети кроз измаглицу, где се у даљини граде солитери.

Човек који је трезан, не мора нужно бити и трезвен, као што човек који је пијан не мора бити умртвљен и неспособан, дакле тражи се златна средина у којој омамљеност доноси храброст, самопоуздање, иновативност и лакоћу са идејом да такво стање буде перманентно.

Интервју са вампиром је прича о људима доведеним у граничне ситуације и истраживање, испитивање дубоко људске ситуације - конфликта између старог и новог, између хуманог и монструозног, између ватре и блата, између раскошне декаденције Париза и скромне функционалности Америке.

Сви ликови овог филма су немоћни, осим тројице протагониста који имају одрешене руке да ураде шта год пожеле, а они се расипају у потрази за закопаним благом.

Џокер је архетип, принцип, Џокер је симбол који се мења.

Мики жели бег од свега, стога енергију улаже у фестивал на који би сви били позвани, где би могли да раде шта год им се хоће и може. Фестивал би представљао један аутентичан израз онога што ти обични, припрости људи могу и желе.

Микеланђелов усуд је што је стално тражио Бога и божанско, а налазио Човека и човечанско, дакле нешто приземно, рђаво, охоло, сујетно, лоше или једноставно грешно.

По томе колико је господара променио се види успешност једне сплачине.

Сваки ауторитет се гради и почива на сили, међутим сила без поштовања не доноси ауторитет већ захтева реакцију која може имати анархистичке исходе.

Па није то зато што неко тако оће, него је Бог уредио да се једно време, таман, вртимо укруг.

Жан Лик Годар каже да сваки добар играни филм треба да личи на документарни, док сваки добар документарни филм треба да личи на играни.

Данас изгледа да фантастику можемо да избацимо и да убацимо статистику.

Jунаци првобитно позивају Упомоћ! да би се тај натпис претоворио у осуду Јебите се! којим су истакли белу заставу очају у који су упали.

Рат је лош, екплоатација деце и њихова индоктринација те стварање одраслих особа од њих је лоша и то мора да се заустави

Четири године стоичког издржавања пакла на земљи!

Паразитирање је један од најнижих облика преживљавања који у себи поседује један парадокс.

Свет уметности је створен зато што се у њему налази највиша истина.

Степенице симболизују нечији успон или пад. На крају тешког радног дана јунак мора да се попне уз огромне степенице, као да му свакодневих мука није доста. Пењање уз степенице за Џокера значе још

У филму High fidelity главни јунак се пита можемо ли да судимо добром уметнику због каснијих грехова? Питање се тиче одређеног музичара и да ли његов накнади рад, који је веома компромитован јер

Живојин Павловић је најполитичнији од свих аутора југословенског црног таласа, што се огледа у сопственој констатацији да је "његов анархизам ефикасан за стварање нове идеологије на рушевинама марксизма". Није уопште изненађујуће што је

У Југословенској кинотеци ове недеље биће приказан опус филмова вероватно најзначајнијег редитеља црног таласа домаће кинематрографије - Александра Петровића. Човек кога је Марсел Мартен, филмски критичар, назвао најсјанијим од редитеља Југословенског новог таласа

Премотавање је постало архаизам. Старији читаоци се сећају времена када су у употреби биле касете и унутар њих траке, па уколико бисте желели да чујете јак риф у Cowboys from Hell на понављање (данас се користи англицизам repeat) морали сте да премотавате траку унатраг.

Рат је честа тема сваке уметности. Вероватно је у питању његова разорна моћ и свест код појединца да се дешава нешто значајно. Зато људи узимају рат као међаш прошлих времена па кажу "то је било пре рата" или "чим се завршио рат доселили смо се ту и ту".

Коначно прави акциони филм, неоптерећен проблемима етике, ратних злочина, ужаса, насиља, ратних профитера и свега онога што су синоними за Балкан 90-их година. Пред нама је, гледаоче, филм без високих уметничких домета, који