Избори које немамо: Интервју са вампиром

Ууу, види, цикнула сам отворивши Нетфликс помало очајна јер сам, с великим напором и досадом завршила гледање друге или треће сезоне Наркоса - Интервју! Том Круз, Бред Пит, Антонио Бандерас и, у то време ништа мање атрактиван, Кристијан Слејтер причају, рекло би се, љигаву причу о вампирима. Али, да ли је овај филм заиста онолико лош колико га памтимо?

Прво, да се разумемо, огроман сам фан вампира и вампирске тематике. Гледала и прочитала сам све што има макар какве везе са романтичним крвопијама заглављеним на граници између дана и ноћи, између живота и смрти, између вечне љубави и вечног проклетства. Просто, романтична душа у мени вапи за тим проклетим или уклетим љубавницима, за њиховом симболиком, за чипканим рукавима, издуженим очњацима и океанском тугом без краја. Помало бљакасто, зар не? Сладуњаво, тинејџерски, упало-ми-нешто-у-око, идем-по-пиво да се искемчим уз светло из фрижидера.

Добродржећа вампирчина

Али, та моја срамотна осећања и асоцијације треба оставити по страни. Интервју са вампиром је, и после ко зна ког гледања, интересантан, не дозвољава нам да га прекинемо, препун детаља којих се нећемо сетити иако филм знамо малтене напамет. Оно што је било велико откриће овог пута је колико се филм „добро држи“; стари, изгледа, као и ти вампири - делује патинирано, паучинасто, али копрена нестаје и банални почетак филма, клишеизирани изглед ликова, „хорор“ елементи представљени у демонстрацији моћи једног бесмртника над једним новинаром полако прелази у нешто лако за гледање, нешто што заокупља, нешто што не попушта и нешто слојевитије него што памтим.

Драматична озбиљност изведбе уводне сцене, намештеност и извештаченост, дијалог на граници могућег Чекао сам вас, каже Луи, гледао сам вас како ме гледате - ко уопште прича тако?! Али, скоро тридесет година касније, или су филмови постали озбиљно лоши или ово за мене има дугачку историју анализе речи и говора. Ова реченицу Луи изговара леђа окренутих саговорнику, погледа упртог у непрегледну ноћ; делује веома клишеизирано, али ово није филмска новост већ циљ: Луи покушава да се представи као вампир и говори оно што бисмо ми, као гледаоци, од вамипра очекивали.

Види га како је само драматичан!

Оно што хоћу да кажем - како то често бива, филм сам гледала као да га никада нисам гледала, узбуђено цичећи и смејући се оним драматичним иступима и клишеизираним сценама. „Види га, како је драматичан“ рекла сам, док Луи (у изведби Бред Пита) очајава над својом првом жртвом, првим посрнућем у бесмртности, изашавши пред своје робове, виче Губите се одавде, сви сте слободни људи, а ваш газда је Сатана!, а онда ће спалити кућу заиста широким, позоришним замасима и све ће око њега горети. Наравно, његов садистички отац појавиће се да га спасе и разбије ову сцену неочекиваним, циничним тоном, какав једини ваљда и можемо имати после 200 година живота међу људима: Тако је, спали нам кућу, нека живимо као стока у пољу! И оно што је овде постало веома, веома занимљиво је ово „нам“ ово неочекивано „нашу кућу“ - како је Лестат (да не кажем Том Круз), присвојио имовину овога човека, и је ли га у вампира претворио јер му је требало имање, кућа и робови? Неочекивани слојеви друштвене критике помаљају се испод како би се рекло, мириса увелих ружа, гробљанске (романтичарске?) поезије деветанаестог века и уздисања на месечини.

Бред или Том?

Наравно, наш вампир, онај интервјуисани вампир је на страни човека, уцвељен својом судбином, уцвељен смрћу своје жене и детета. Тако слабог и спремног да умре, пронаћи ће велики манипулатор, она друга страна вечног живота, онај који хоће све и може све, онај коме је досадно, та егзалитрана природа, тај Лестат који ће преживети да би живео, велики хедониста вечног живота. Даћу ти избор, каже, који ја никада нисам имао.

Морам признати да, у утакмици између Луија и Лестата, рола Бреда Пита увек је односила победу, али овог пута, оно што сам гледала и о чему сам размишљала је Том, да не кажем Лестат, а не Луи, уплакани, несрећни, усамљени, очајни дух века, што ће бити његова мера, његова вредност у очима 400 година искусног, декадентног Антониа. Једва четири лика има овај филм – или можда три, три и по, али сваки од њих заслужује своју засебну анализу. Али, задржаћемо се на очаравајућем Лестату.

Homo homini lupus, homo homini deus

Лестат је једногласно негативно оцењен: Знам о њему довољно да не жалим његов одлазак, рећи ће загонетно Антонио, умирујући нашег Бреда и покушавајући да га приволи на своју страну. Филм нам скреће пажњу на монструма - толико злог да ће га убити његова сопствена деца. Али, он, иако споредни лик, заправо је онај о коме хоћу да причам, јер да њега нема, и да нема његове, усудићу се да кажем, раскошне глуме и упркос дискутабилној шминици или маскама. Том је тај којег видимо у невероватном распону ситуација и емоционалних одговора - видимо га надмоћног, огромног у почетним сценама, господара над животом и смрћу, божанство у чијем се загрљају манихејски мире супротности живота и смрти, и то неколико десетина метара над Мисисипијем. Видимо га престрашеног, у губитку, у љубави према својој деци, као декадентног васпитача своје деце, као животњу која лови и која ће бити уловљена, као непатворену силу и нечаствог, као врхунског естету и хедонисту. Он је експлорација далеко занимљивијег аспекта вампирства него што су то вечне љубави и дубока несрећа. Видимо га и живог и мртвог и као покретача и као статичну силу, као оваплоћење зла – и опроста.

Лестат је вибрантна сила живота у смрти, једина каква може бити - он је и сам себе разумео као бога који у својој власти и моћи има суштинска питања људске судбине: угуравши уплакану, хистеричну курву у ковчег (који је, симболично, до свог откривања представљао трпезу), рећи ће згађеном Бреду - Хајде, заврши то, прекини њену - и своју - патњу... задовољи своју глад, понашај се у складу са својом природом! Али, он нема одговоре на питања - Зашто бих ја то морао да знам! Мене нико ништа није научио! урлаће када Бред и мала коврџава Кирстен буду захтевали одговоре на своја метафизичка питања о сопственом стању. Суштински, сукоб који избија могли бисмо да протумачимо и као неповерење израсло на томе да деца не верују својим родитељима кад им родитељи кажу да не знају сврху живота. Могу да нас науче да живимо (у овом случају, да уживамо у животу и бескрупулозно једемо његове плодове, јер ми смо богови, зар не), али не и да нам понуде разлоге. Не даје Лестат своје знање и искуство - иако обавезно даје избор, не даје знање, јер га нема и не може га ни појмити.

Мало убиство међу вампирима

Пажљивији гледалац приметиће да у овом филму није изречено апсолутно ништа о природи вампира јер - и ово је кључни разлог зашто је овај филм добар – све je приказано (show, don’t tell). Ми никада не сазнајемо предмете разогвора Антониа и Бреда, иако знамо да они трају, да лекције постоје (Ти имаш одгворе, каже Бред, на шта Антонио, злокобно одговара питањем: Да ли то значи да ти имаш питања?) Формулсано тако, у центру наше пажње није ни једно од питања око којих се филмови поломе и углавном успеју да маестрално зајебу ствар: шта су вампири, какво је то стање, ко је први вампир, зашто крв, може ли синтетичка, какве су вампирске моћи, и може ли се УВ светло разумети као зрак сунца... или вампирски кланови, политика, ја моћан, он моћнији па се пробуди најмоћнији, па је најмоћнији само најмлађи од три брата у чије гробове управо капље крв сукоба модерних ноћи... Не! Интервју је лирска, мала, обична прича о вампирима, а као и свака прича о крвопијама, Интервју са вампиром је прича о људима доведеним у граничне ситуације и истраживање, испитивање дубоко људске ситуације - конфликта између старог и новог, између хуманог и монструозног, између ватре и блата, између раскошне декаденције Париза и скромне функционалности Америке.

Цинизам и старе чипке

Феноменално је циничан и сам крај филма, јер се у њему налчази тријумф Лестата-Тома, који, након 150 година чамотиње и таворења у сенци, грчења под лажним светлима модерне технологије, анахрон колико може бити, скаче за волан кабриолета у покрету, гости се нашим новинаром, обрлаћеним да постане вампир, са реченицом Верујем да ми посебно представљање није неопоходно, спушта руке огавних дугачких ноктију на волан, и повлачи своју трули, чипкани рукав. Колико је досадна ова кукњава! Ја сам морао да слушам то вековима - резимираће дугу, романтичну причу наша примордијална сила која се не предаје, која преживљава на крви крокодила, жаба и гуштера, па пацова и слепих мишева; руиниран и труо, вратиће се као пролеће, као живот, као циклус који не може да се заустави.

Када су га убили први пут, појавио се у Америци, са новим еланом и опорунитетом јединог вампира у Америци; када су га убили други пут, отровали, заклали и бацили у мочвару, вратио се свирајући етуду, обавијен завесама мистике, моћи и страдања; након што су га убили трећи пут, поливши га уљем и запаливши, затекли смо га у раскошним крпама, сенку некадање појаве, згрчену у фотељи и ужаснут модерним ноћима.

Али, крај филма излази из оквира његовог наслова - маестрално доводећи у питање читаву сторију, дајући јој модеран, хуморан и дубоко циничан тон, малтене окрећући све на фарсу: Даћу ти избор - каже Лестат на крају, као и на почетку, рефренски - који ја никада нисам имао.

(текст написала Bravo Juliett)