Још једна тура
Данци су можда давно заборавили шта то значи бити народ али нису изгубили душу, или барем душу нису изгубили њихови филмови. Још једна тура то итекако потврђује. Лепо је видети филм који није оптерећен великим проблемима расизма, фашизма, нарастајуће ксенофобије, мизогиније, болести, епидемија, тешког сиромаштва и социјалног раслојавања. Тема је заправо врло проста, готово наивна – може ли алкохол да помогне или не? Да ли је алкохолизам болест или стање? Какав је пијан човек: мали, слаб, никакав или ничеовски велики?
Егзистенцијални алкохолизам
Четворица професора једне средње школе бежећи од тешке свакодневице притиснуте пословним проблемима и компликованим породичним ситуацијама решавају да се опробају у психолошком, па и друштвеном, експерименту блаженог пијанства. Не ради се о конзумацији алкохола како би се заподенула тема о политици испред задруге, нити како би се олакшала егзистнција појединца већ је смисао у пијанчењу довођења човека у стадијум смирености у каквој може да искористи своје пуне капацитете. Човек који је трезан, не мора нужно бити и трезвен, као што човек који је пијан не мора бити умртвљен и неспособан, дакле тражи се златна средина у којој омамљеност доноси храброст, самопоуздање, иновативност и лакоћу са идејом да такво стање буде перманентно.
Професори не предају наставне предмете који су „важни“, дакле тржишно исплативи – математика, информатика, инжењерство; већ предају оно што се већ дуже време сматра досадним, непотребним, па чак и тривијалним, а тиче се сфере хуманог – историја, психологија, музика и спорт. Важност њихових предмета огледа се само у добијању прелазних оцена како би ученици могли да упишу неке од жељених факултета попут медицине; и сад замислите да ви пропустите прилику да будете кардиохирург и спасавате животе због тога што нисте знали кад је почео Други светски рат и шта је то емоционално условљавање. Трагедија!
Стога ученици пресирају професоре да што је могуће једноставније сажваћу ту досадну хуману науку како би је одмах заборавили и посветили се важним стварима – грађењу, лечењу, програмирању или финансијама. Са друге стране делује да су сами наставници упали у колотечину сопствених предмета из које произлази потиштеност која доводи до губитка самопоуздања, барем је тако код главног јунака професора историје.
Пити или пити!?
Експеримент креће добро и даје резултате. Има ли шта лепше од тога да кад се пробудите ујутру ставите пљоску, уместо четкице за зубе, у уста? Упадање у ниво умртвљавања, или баш ме брига стања, нашим јунацима даје потребну снагу да свој предмет начине занимљивим, да малу децу претворе у добро уиграну фудбалску екипу, а од какофоничног фалширања створе лепо усклађен, хармоничан хор. Највеће муке које имају јесте како да себе начине нормалним, барем док су у радном окружењу, односно како да не изгледа да су под утицајем алкохола (изгледа да је то у Данској још увек важеће правило да будете трезни у школи, код нас колико ми се чини то је обратно). Међутим, како каже она млада дама поред базена у Нема земље за старце – пиво води ка још пива, па тако и наши јунаци постају све пијанији и терају своја тела и умове до крајњих граница, што са собом повлачи оне друге, лоше ефекте алкохолизма: пад моћи расуђивања, губитак осећаја срамоте, са увек угодним мамурлуцима, повраћањем и губитком контроле над бешиком и цревима. Другим речима људи све више постају животиње и у том повратку анимализму налазе нову дубину свог експеримента, заваравајући себе како је алкохолизам смисао, а не средство.
Шарена Данска
Филм пролази кроз низ емоција које свако дело треба да произведе код гледаоца: смех, сузе, очараност, емпатичност, па чак и мржњу и неверицу. Прича је лепо нијансирана тако да ниједног момента не упада у баналност у којој ћемо да гледамо четири средовечне будале како се опијају, већ видимо црнило које их раздире изнутра и које их тера у пиће. Главни јунак је свакако достигао тај стадијум и пре почетка филма. Први пут смо у неком страном филму могли да видимо нешто што је тако типично за нашу кинематографију а то је карасевдах - вртлог у који човек упада када пије зато што му је тешко и тешко му је зато што пије, и можемо да осетимо сваки гутљај његовог вина које са слашћу али истовремено и згађеношћу испија. Модеран човек је притиснут обавезама, очекивањима породице, средине па и самог себе да буде способан, да уме, да заради и држи све на окупу. Овај филм не доноси хладну Данску какву је можда замишљамо негде далеко на северу Европе, где је дан кратак и тмуран, а ноћ дуга и мрачна. Данска овог филма је разиграна, весела, слободна, жива, окупана сунцем, пулсирајућа, на моменте изгледа као некакав Медитеран где су сви срдачни, али то је може бити само перцепција пијаног човека. Постоји контраст који Копенхаген чини баш онаквим каквим га замишљамо – таман и депресиван, што је ништа друго до тама људске душе главних ликова. За нас је овај филм важан зато што показује да се може славити и кудити своја земља у исто време. Може хор да пева химну и да звучи као раштимани оркестар, а могу деца од малих ногу да ставе руку на срце и да ту чувају своју земљу, без да буду осуђени као индоктринирани националисти – фашисти.
Филм је желео да отвори душу Данске и да нам је прикаже без улепшавања али ипак некако питку и понегде дошминкану. Можда је аутор промашио и погрешно оценио своје сународнике, али мени се његови Данци допадају тако разиграни и весели, тужни и депресивни, хладни и пријатни, како могу да буду све у исто време, и волео бих да верујем да су Данци такви заиста.
Волео бих да наши филмови покушају да додирну нашу душу, без да улазимо у карикатуралне приказе балканског човека и тешке теме које смо помињали на почетку. Волео бих да смо ми снимили овакав филм, а не Данци. Волео бих да једном погледам наш филм којем ћу се враћати онолико често колико ћу се враћати Још једној тури.