Сјећаш ли се, Доли Бел

Оронула уџерица у Сарајеву, киша пада па се просипа, кров прокишњава те се лавор, постављен да не би квасило под, брзо пуни. Пијани, брижни, строги али правични отац држи састанак и током врхунца расправе са синовима гази целим стопалом, са све ципелом, у пун лавор. Револтиран, шаље децу на спавање.

Породични ручак, опет у Сарајеву, у авлији велики сто пун меса, пита, салата, ракије и кафе. Дете иде низ ону авлију гурајући бицикл горе-доле. Како се расправа распламсава, дете удара бициклом у сто и руши све што је било на столу, као и оно што је око њега седело.

Један партијски функционер жели да се обрати омладини у Дому културе и да их поздрави поводом почетка игранке. Прилази микрофону који му долази негде до другог дугмета сакоа. Други функционер прилази стативу, одврће како би га подигао и првог функционера главом микрофона удара у нос.

Све три сцене су комичне до нивоа цртаног филма. Кретање ликова и њихова гестикулација подсећа на цртаног лика коме ће да падне наковањ на главу. Такође, све три сцене су веома предвидиве, знамо тачно шта ће се догодити, али се без обзира на то сваки пут изненадимо, јер имамо утисак да није могуће да се тако нешто догоди опет.

Динова аутосугестија

Дино се налази у преломном периоду. Није у питању само његов улазак у свет одраслих, већ је то једно догађајима набијено лето које мења целокупан живот. То је најлепше лето његовог живота! Одатле потреба Дина да му се стално враћа, позивајући Доли Бел да се и она њега сети, са очајном надом да јој је то нешто било подједнако важно колико и њему.

Ситуација је данас сложена изазовима који се стављају пред наше социјалстичко друштво у овом моменту његовог развоја. Филм гради хронотоп који је неодређен. Сарајево је тек само метафора Југославије. Све би могло да се дешава било где и било када. Које то време није сложено и какво је то време које не ставља изазове пред друштво?

Дино није пуки посматрач свакодневице друштва – марксизма, већ је њен активан члан. Он жели ући у комунизам, али оно где се разилази са оцем јесу методе транзиције једног друштва кроз турбуленцију социјализма. Из целовечерњих расправа њих двојице јасно је да Дино заступа јерес, будући да сматра улазак у комунизам као посве индивидуалну ствар (по Гандијевој, буди промена коју желиш да видиш), док је општеприхваћен став оног времена био да има ко ће да мисли и да гради улазак у комунизам. Покушај југословенског друштва да уђе у комунизам завршио се неславно, али је главни јунак засигурно у томе морао да успе.

Динов став је да се самохипнозом може човек убедити да је на исправном путу, па чак и да је непобедив (свакога дана у сваком погледу све више напредујем). Врло је јасно да је граница самохипнозе и колективне хипнозе, у које друштво постепено упада, врло танка и да је за стање колективне хипонозе одговорна држава. За њу је комунизам „ту негде“, а сам комунизам се скоро може назрети кроз измаглицу, где се у даљини граде солитери. Из позиције државе наступа отац као неприкосновени ауторитет, који оптужује Дина за немачки идеализам и индивидуализам. Његова су схватања да породицу треба укинути те да је појединац потпуно неважан, јер је у питању бољитак читаве радничке класе, па је сама душа као таква потпуно сувишна те је, такође, треба укинути.

Повратак анималном

Али како да се укине душа када је испред вас Доли Бел? Како причати о радничкој класи и уласку друштва у комунизам када се човек заљуби? Зар то није индивидуална ствар? Шта се дешава када Шинтер, макро Доли Бел, реши да је подели са Диновим другарима из оркестра? Онда видимо улазак комунизма у Динов живот – од свакога према могућности, свакоме према потреби. Сам на киши гледа како му други узимају оно што је на тренутак имао и оно што би желео да је његово. Срећом по њега у Сарајеву су изненадни пљускови чести па му се туга и сузе на лицу не виде.

Друга ауторитарна фигура у породици – тетак. Човек кога политика не интересује и који има материјално богатство (оно суштинско не), представља супротност марксистички заинтересованом оцу. Његово становиште да се религијом и политиком бави сиротиња заправо је одступање од проблема друштва и света, где се треба првенствено гледати од чега се живи.

Каква је свакодневица, у којој се земљи обитава, какво је њено име и ко се налази на њеном челу, нису ствари које тетка занимају. Успешан посао је његова опсесија. Свака даља расправа на теме које су свакодневне за Дина и његовог оца представљају губљење времена. Управо због тога он живи у великој кући са раскошном авлијом, а Динов отац у лоше сазиданој уџерици.

Отац, као и Доли Бел, одлази. Доли Бел у Милано, отац у штагод да комунисти сматрају рајем. Ово је кључна тачка филма, не само за њега већ и за целу генерацију која је живела у Југославији. Отац је отишао и питање је како ће породица наставити даље да функционише када Дино и његова браћа имају стално размирице и где су туче свакодневне. Филм слути суморну будућност, пропаст државе и коначни крај југословенског комунизма. Али, ипак, породица одлази из уџерице и сели се у солитер. За њих је социјалистичка трансформација завршена.