Пребиловци, тамо и камен има ожиљак

Сваки пројекат који говори о догађајима на простору Независне Државе Хрватске треба поздравити и са пажњом одгледати. Ова колективна траума је саставни део нашег идентитета и не може се према теми бити равнодушан тим пре што сви имамо некога ко је тамо пострадао. Неко ближег, неко рођака даљег. Читаве породице, села и срезови су се угасили тада. Несрећни период комунизма није био благ према жртвама, па је била наметнута строга ћутња зарад идеолошке стабилности нове државе и логично – историја се поновила.

Просто је невероватно да је од пада комунизма и заједничке државе прошло тридесет година, а ми још увек некако бојажљиво прилазимо теми хрватских злочина током Другог светског рата. Нажалост то је највећи проблем новог документарног филма снимљеног о стрдању у Пребиловцима – аутор се није одлучио да довољно слободно проговри. А није да није имао разлога. Новинарка Сања Драгићевић је пореклом из Пребиловаца. Њој су Хрвати побили родбину, фамилију, пријатеље, покушали да јој угасе порекло и идентитет. Намерно истичем Хрвати, а не усташе, како се потенцира у филму, али се то једноставно не види. Забашурено је непотребном помирљивошћу.

Самоцензура

Па да видимо са ким се миримо. Дошли, окупирали, покупили сву жену и децу, старе и нејач, иживљавали се над њима два дана, клали, силовали, палили, тукли, мучили, а онда их спакаовали у вагоне па правац до јаме где су их све побацали. Скоро 90 посто становника врло просперитетних Пребиловаца је побијено. Међутим, прича се о усташким злочинима, док са друге стране када се именују Хрвати, они помажу. Тако један саговорник каже како јој је оца од смрти спасила једна млада Хрватица, а на другом месту како су неке жене Хрватице и муслиманке помагале да се покоља спасе нешто Срба. Неспорно је да је информација тачна и да је било Хрвата који се нису слагали са новим властима и њиховом фашистичком идеологијом, али то чак није ни кап у мору свих оних Хрвата који су поздравили нове власти и одмах почели да нападају своје прве комшије Србе. Филм није смео да проговори о томе. Шта је разлог можемо само спекулисати.

Естетски проблеми

Али вратимо се на сам филм. Пребиловци су тужно, празно место, зарасло у коров, са порушеним великим каменим кућама где су некада давно живеле богате породице. То се лепо види у филму. Требало је пустити кадрове да причају за себе, избацити текст што је више могуће. Једна породица која чува успомену на Пребиловце, тим пре што је бројна и богата, опомиње Хрвате да су Срби жилав народ и да ће морати да се потруде мало боље у будућности уколико мисле да заврше са нама, а знамо да мисле. Међутим, породица је убачена у игране секвенце које не функционишу са јефтином симболиком. Деца играју жмурке  (упропашћена и одузета младост), или једу лубеницу (извор  новог живота и наде у опстанак), која је у црвено-зеленом контрасту. Визуелно лепо, али нажалост, само то.

Уопште замисао да добар документарни филм мора да личи на играни измиче овом филму и то је највећи естетски проблем са којим се пројекат бори. Такође, сцене са саговорницима у студију, пројектором, једном писаћом машином и вађењем докумената из архива је толико пута урађена до сада да је једноставно последица немоћи аутора да осмисли нешто боље, те се може закључити да су играли на сигурно, добили су шта су хтели али су непотребно осиромашили свој пројекат.

Линеарност радње

Упркос свим недостацима, филм има импресивну енергију и магнетичност којом вас тера да га гледате. Филм није досадан, врло је добро промишљен са истакнутим важним местима. На пример, саговорник каже да у Пребиловцима када су се вратили након ратова деведесетих, није било цвркута птица. Читава три дана су била потребна птицама да се навикну да поново има људи и да због неког треба певати. Природа је поново почела да се обраћа човеку. Друго важно место је одлазак у војску првог регрута из Пребиловаца, тек 1963. године. То понајбоље говори о демографској катастрофи коју су Хрвати, дакле опет – не усташе, него Хрвати, направили. Овде ћемо истаћи једно важно место филм прати линеарну причу: 1941. година Покољ, период комунизма и онемогућаване људима да посете преминуле у јами која је забетонирана, потом 1990. година и вађење костију и смештање у спомен-костурницу, 1992. година (поменута) када Хрвати минирају спомен-костурницу, и период након рата, враћање Срба у спаљене и разрушене Пребиловце и зидање храма. Линеарност раздваја усташе, комунисте и Хрвате.

Да је аутор боље поразмислио схватио би да те ствари не само да произлазе једна из друге већ су једна те иста свар. Убијање, забрана, уништавање па поновно убијање и протеривање, а сада живот који се некако одвија до новог убијања и уништавања у будућности, чини реалност Пребиловаца и уопште Срба читав један век. Нема ту никаквих разграничења. Јуче, данас и сутра су постали исто, то је све исти дан, исто време, са истим злочинцима и истим жртвама. Требало је разбити линеарну форму и направити цикличну структуру нарације која би то понављање убистава изнова и изнова боље осликала. Овако добили смо један у суштини добар, али осредњи састав, који помиње некакве историјске догађаје на неком историјском простру где су неки људи пострадали због нечега.

Филм поздрављамо са надом да ће отворити даљи простор за следеће пројекте, који ће можда смелије умети да приступе, и да одговоре на тему на коју Пребиловци, тамо и камен има ожиљак нажалост нису успели, а тако су силно требали.