Добар, лош, зао

Због чега је овај филм најбољи вестерн/каубојац икада снимљен и, са друге стране, зашто уопште не припада том жанру? Иако по структури Добар, лош, зао представља типичан пример вестерна; према начину снимања, сценарију, сценографији, филмском језику овај филм је вестерн, али ипак по радњи одудара од свих њему сличних филмова, па чак и оним двама претходним из исте трилогије. Главни разлог оваквог одступања налази се у чињенци да овај филм има једну дубоку антиратну поруку, или да одемо корак даље, против је оружја и уништавања људи уцело.

Жанр вестерна

Сви каубојци се гледају због двобоја, ко ли ће први да потегне, ко ли ће да страда, наравно са јасном представом да ће добри усамљени револвераш на крају да спаси село, девојку и част од лоших момака, бандита, и да одјаше у залазак сунца. Свет вестерна је сличан бајкама, стога што у њему не постоји поредак закона већ поредак јачег, као каква аждаја у чардаку ни на небу ни на земљи, тако и вестернима провејавају разни бандити и вође разбојника које уништавају мирољубиве сељаке, док краљ гледа, у овом случају шериф или неки други припадник закона, како његово краљевство све више пропада. У томе свету револвераш је принц на белом коњу који се појављује извана, иако првобитно има потпуно летаргичан однос према ономе што се око њега дешава, каткада чак и јасан, чисто материјални циљ, ипак се у одлучујућем тренутку ставља на страну добра, дакле на страну угњетаваних и слабих, побије све разбојнике и одјаше у следећи град. За шаку долара, рецимо, има такву типичну вестерновску форму приповедања.

Одступање

Добар, лош, зао само наизглед тако делује. Исто имамо револвераше, овог пута тројицу, који су сплетом околности у потрази за истим благом, закопаном негде на неком гробљу у неком гробу. Овај свет није јединствен већ је раштркан и хетероген састављен од различитих градова, пејзажа, потока и пустиња, салона, па све до разрушених градова, манастира, чак и бојних поља. Наши јунаци се крећу кроз овај свет, надмудрујући и ловећи један другог и трећег, до коначног обрачуна - тробоја. Људи умиру, жене се шамарају, сељаци се израбљују, власници гостионица се пљачкају – Леоне је заиста бесмисао анархистичног Дивљег запада овде довео до екстремних границе.

Рат

Није новина да се каубојци дешавају за време Грађанског рата у Америци, то је период који, уосталом, обилује чувеним историјским личностима који су били Бог и батина ратног безакоња.

За њих, као и за јунаке филма, рат је само прилика, он представља нешто страно што они не разумеју, нити их претерано занима, гледајући како војници гину због политике и идеала могу само да пљуну дуван за жвакање и да се иронично насмеју. Њихов свет је прост - преживи, укради, искористи и понови све то опет. У овом филму чак ни Клинт Иствуд који је назван добри нема ниједан морални проблем са светом у којем се налази. Ако то не можемо да очекујемо од лошег и злог, морала би постојати код њега жеља за правдом и исправним поредком, а не једноставна похлепа за златом, иако додуше великодушно подели злато са злим! Међутим тога нема, тако да је заиста питање ко је у овом филму добар, а ко лош, а ко зао, и нису ли сва тројица помало од свега? Овакво сивило ликова је нешто што жанр каубојца не може да има. Међутим, то не значи да основна дихотомија добра и зла у филму не постоји.

Безизлазност

Са једне стране налазе се рат, логори, артиљерија, војни судови, стрељања, а са друге живот тих несрећних израњављених и убијених војника и цивила. У таквом космосу живот не значи ништа. Сјајне су сцене пребијања ратних заробљеника, уз музику наравно, везаних издајника за возове, те једног моста око ког се сваког дана узалудно гине. Два официра увиђају бесмисао свог положаја. Први је пуковник који се налази на челу логора и сматра да је грешно повредити човека који ти се предао, други је војни заповедник нижег официрства који гледа како због једног дашчаног моста губи сваки дан све више и више људи. Обојици су руке везане, пуковнику због болести, команданту због командног ланца, обојица су у немогућности да било шта промене и да на било шта у овом рату утичу.

Заправо, када се посматра у тоталу, сви ликови овог филма су немоћни, осим тројице протагониста који имају одрешене руке да ураде шта год пожеле, а они се расипају у потрази за закопаним благом. Али желети пацифизам значи имати идеал и бити спреман за њега погинути, јурити за благом значи имати само голи интерес, један врло приземан сан који ће се управо зато и остварити.

Гротеска

Да ли то значи да овај филм нема ништа вредно да понуди? Ни о чему великом да проговори? Апсолутно не, зато што његова идеја није потрага за благом и богаћење два човека, већ приказ живота у једном анархичном тренутку, који изгледа траје од кад је света и века. Шта онда друго преостаје појединцима до да јуре за својим ситним интересима, помало задовољства, пљачке, преваре, разарања и убијања. Изгледа да је овде сивило доведено до таквог цинизма да је потпуно неважно шта ће са јунацима бити, па чак и када нађу новац на крају, вероватно им неће много потрајати, и врло брзо ће се вратити своме старом занату - пљачкању. Зато се у овом филму све велике ствари налазе негде мимо главне радње, пролазе некуда око јунака и понекад их саплету, како би гледалац имао чему да се смеје, зато што је тај свет толико страшан, незаинтересованост главних јунака за његову судбину још страшнија, да нам је неопходан смех да бисмо могли да га поднесемо, иако смо свесни да смех прераста у велику гротеску која је читав овај филм.

Нада?

За крај војник лежи и умире, смртно погођен шрапнелом, прилази му Добри и даје му цигарету, последњи удах за последњег чистог човека на овом свету, младог, лепог војника коме се очи гасе. Добри га покрива шињелом и олакшава му топлином и дуваном последње тренутке и одлазак. Можда је то све што можемо да урадимо у овом свету, само мало емпатије да покажемо умирућима на крају кад је већ нисмо имали за живе.