Џокер – виц који нећете разумети
Разговор
Не идем у биоскоп. То није квалификатив, то је само истина.
Одем у биоскоп. Изађем из биоскопа.
Потом дође Џокер, а са њим и млади колега једне суботе, пита ме „Да ли си гледала филм?“ Нисам. Знам да постоји.
Нисам претерано обраћала пажњу. Медијска дијета ме ограничила на пост са Фејсбука једног пријатеља чије мишљење ценим. „Нисам се разочарао“ каже он. „Нису ми упропастили детињство. Поново.“
Кажем - не знам ништа о филму. Знам да га игра Хоакин Финикс, али то је то. „Ух, каже ми колега - филм је врло добар, врло занимљив. Погледај, па да причамо.“
Одем у биоскоп на Џокера. Наравно, ослањам се на представе о вољеном Леџеровом Џокеру од пре десет (!) година.
Нелагода
Седим у биоскопу и осећам се чудно. Гледам. Осећам нешто, нисам опуштена, нешто ме повлачи са седишта, не дозвољава да дремам, тера ме да посежем за спејсом и паузом, нагони ме да покушам да вратим сцену, да видим поново, нисам разумела, нисам све видела.
У сали мук, спорадично смех. Шта је смешно овде, питам се, и почињем да се љутим. Преплављена сам нелагодом. Ови људи не могу ово да раде - не може се овако приказивати ментална болест, не сме се ментална болест асоцирати са насиљем, не сме овако приказивати једна личност поп културе, у крајњој линији, Џокер није луд, Џокер није кловн, Џокер није - човек.
Џокер је архетип, принцип, Џокер је симбол који се мења.
Ово је неки човек који има своје име и озбиљне проблеме. То је нека особа приказана толико јадно да не можемо да не осећамо емпатију. Не можемо да се не вежемо за јадног Артура Флека. Артур је ментално поремећен. Артур има болесну мајку; Артур воли да засмејава људе; Артур само жели да људи буду добри и пристојни једни према другима (према њему), Артур је копиле, Артура исмевају, Артура пребијају, Артуров свет је много мањи од филмског платна, Артуров живот је бедан, он је поремећени маргиналац. Артур Флек.
Бес
Гледам овај филм и осећам и запажам манипулацију. То ме гневи. Нервира ме више читав комплекс американизације свега, приказ америчког друштва као јединог друштва и америчког начина живота као јединог начина живота. Нервира ме свеприсутност једних те истих тема и ставова; љутим се у биоскопу; гледам овај филм и не могу да окренем главу. Визуелно невероватно моћан, поетски и лирски симболичан, школски изведено преношење емоције на фотографију, боју и динамику кадра; визуелно, филм је невероватно искуство. Коначно нервира ме зато што то није и на плану саме приче: зашто су ово урадили, питам се - зашто ово није премоћни Џокер – због чега не видимо успон једног зликовца, зашто не видимо каква је то сила Џокерова? Шта је то што га таквим чини? Зашто гледам тужног кловна, неприлагођеног појединца којег је друштво сажвакало и испљунуло, који ће сада извршити своју освету над таквим друштвом - заправо над елитама (богаташима и политичарима) које су криве за губитак једноставности, доброте и људскости – дакле оних основних чинилаца најобичнијег друштва.
Тако све до самог краја - смех је све чешћи иако ништа није заиста није смешно; боје све вибрантније иако ништа није светло; Артур Флек постаје Џокер кроз прљаву, понижавајућу шалу - шалу која ће променити све; шалу коју Артур Флек неће разумети и која му неће бити смешна - а онда ће његове, такође нимало смешне шале бити наметнуте публици.
Луд у лудници
Али крај - ако је то крај, ако та последња сцена у лудници није цео филм, тај крај отвара невероватно поље интерпретације, амбивалентности и релативизације. Смеје се наш Артур Флек - ако је то Артур Флек - смеје се Артур Флек нечему. На питање шта је смешно, рећи ће "Сетио сам се вица". "Would you mind telling me the joke?" каже ауторитативна, старија жена, очигледно психолог, психијатар, тета-доктор у белој лудници. "Не бисте разумели" са широким осмехом завршава Артур Флек.
Којег се то вица сетио Артур Флек? Како је ово излазни оквир филма, он мења или дозвољава да се све промени. Да ли је садржај овог филма "виц" којег се он тако весело присећа, или је то читав његов живот? Може ли је разарање града бити шала, шта је конкретно у насиљу смешно?
Да ли се ми налазимо, као публика у тој последњој сцени на страни Артура или на страни тета-доктора? На страни привидно ненормалног или на страни привидно нормалног, "новог нормалног", да ли смо гледали трагедију или комедију?
Наравно, сцена може бити чист подсмех - ничега се није сетио, дрзак је и антагонизира свог терапеута као прави тинејџер-побуњеник. Као када се неко клибери на часу, па га питате шта је смешно - обавезно се сетио нечега па ето, и да - "хајде испричај и нама да се и ми смејемо" - хахаха, професорка, не бисте ви то разумели. Не бисмо, истина је. Не разумемо. Зато што нема шта да се разуме. Зато што вица нема - или још горе, има га итекако - и главна личност тог вица је управо тај који га неће разумети.
Дакле - све је лаж. Све што смо видели може да буде виц - дакле може да буде предмет намерне лажи. Филм све време веома добро крије самог Џокера, крије патолошког лажова и насилног лудака иза лика несретног Артура Флека. Ко је, на крају то - ко је на крају Артур Флек?
(текст написала Bravo Juliett)