Сок од шљива

Лавово и Дубоки дол су два измишљена места смештена у свету у коме смо се сви понекад нашли. Наизглед нормална и здрава средина, лепог шумадијског пејзажа има црну овцу, усамљеног јунака, аванагардног радио спикера, Микија Рудинског, који има сан да у свом родном крају направи известан уметнички перформанс. Превише времена је провео међу кафанама и карираним стољњацима, певачицама и певаљкама, певачима и пробисветима, богатим кулацима, још богатијим гастарбајтерима, политичарима и свим осталим што се данас колоквијално назива естрадом.

Јасно је да то није она „висока естрада“ београдског типа, која подразумева пуне хале, рокенрол свирке, модне недеље у Хајату, већ једна обична естрада, припроста за припростог човека. Нешто што би могло бити мало и провницијално, сељачки ништавно, али веома живо, пуно енергије и искрене једноставности. Мики жели бег од свега, стога енергију улаже у фестивал на који би сви били позвани, где би могли да раде шта год им се хоће и може. Фестивал би представљао један аутентичан израз онога што ти обични, припрости људи могу и желе.

Пунолетство

Са друге стране у Лавову се спрема велика прослава - 18 година пуни комбинат за производњу алохолних пића. Тако је место решило да за своје пунолетсво ангажује најбоље што држава има да понуди и доведе камермане, редитеље, новинаре, менаџере те направи пригодну параду и филм приде - о успешности комбината. Идеја огромне прославе и приказа раскоши је најобичнија фасада, која има за циљ да се прикаже Словенцима којима желе да увале своју пропалу фирму. То даље компликује тешку ситауцију за Микија будући да сада у Лавово долази још шпекуланата и политичких комесара, који имају само једну идеју, а то је да зараде новац и побегну. Главни антагониста јесте Уча, високи функционер партије, који је доведен са циљем да помогне продају - или, можда, приватизацију - комбината, и да, наравно, то дебело наплати, или простим народним речником речено, да покупи кајмак. Уз сав овај џумбус филмом дефилује море шароликих ликова, од којих су неки богови естраде попут Шабана Шаулића, Мирослава Илића, Наде Топчагић, Весне Змијанац и других.

Микијева визија представља излаз из мрачне реланости, притиснуте фолирантима на свим пољима - од бизнисмена, апартчика, безуспешних погађања висине тонова, власника друмских кафана, и наравно, менаџера. Није ни Мики чист, нити позитиван лик, он само има позитиван циљ, који макијавелистички покашава да реализује продајући себе, друге, подводећи певачице и оркестре, расипајући очевину. Аутор тиме само додатно утабава његов пут у пропаст и оправдава посрнуће.

У свему што је Мики направио сам од својих пара, а где се налазе скулптура, мостићи преко реке, места за пијење ракије и за опробавање старих заната и вештина, једне воденице, Уча је препознао потенцијал, много бољи од онога што су покушали да направе поводом пунолетства комбината. Стога су усред Микијевог сна сместили трибину, од метала, потпуно у разлазу са окуржењем у којем с налази. Па ту бину обмотали црвеним тепихом као некакав поклон, а иза бине огроман пано који у реалсоцијалстичком маниру приказује зграду комбината. Испред седе високи функционери у својим столицама/фотељама, док се народ, раја, гужва на једној падини са стране, поседео на ливаду где му је, као овцама, и место. На сред бине хор, орекстар и леп плави момак који пева на брзину склепану композицију о успешности и пунолетству комбината, која звучи као раштимована совјетска корачница. Соц-релизам је поново победио уметност. Са сваким тактом ове композиције Микијев перформанс се разграђује. Држава је опет згромила појединца, а сво оно његово пливање међ' муљем испало сувишно.

Свадба

Ниједан добар филм не треба да прође без свадбе, а свадба у Лавову је право ремек дело. У окићеним колима долазе сватови, пуца се и пева, да би дошли до једне куће у изгадњи, симбола будуће среће и просперитета. Негде на првом спрату, на нечему што би могао бити балкон стоји Шабан Шаулић и пева, доле подно куће столице и столови за званице.

Млада и младожења седају на фотељу и тросед на сред ливаде, испробавају намештај, поклон за њихову незавршену кућу. Ту је и читава БИП-ова цистерна из које надмени младожења пије пиво. У свој тој сиротој раскоши долази до сукоба између двеју музика, једне старе на којој инсистира таст, и младожењине електронске, какве се данас махом виђају под шаторима. Тако је велика свадба, дуго припремана и још више одлагана, због Шабана наравно, као и Микијев перформанс, завршена пре него што је и почела, у великој тучи свакога са сваким.

Сахрана

Филм се заправо бави двема уметностима, или концептима. Један је државни, дакле званични, који се састоји од прављења приредбе за пунолетство комбината, и други који Мики покушава да реализује по пропланцима Шумадије. Један има патронат државе и друштва, други је отпаднички и народни. Први је пожељан, други опасан. Кретање уметника између онога што се сме и онога што се жели јесте предмет интересовања редитеља. Колико се може приближити појединац држави или политици, а да се не укаља? Колика је жртва потребна да би се истрајало на свом замишљеном путу и хоће ли друштво то допустити, без обзира на очигледну подршку у народу коју уметник ужива? Коначно питање јесте шта је најгора судбина која уметника може да га задеси? Прогон, затвор, склањање из јавног живота? Редитељ му је наменио најгору могућу судбину а то је преливање државног кича у аутентичну, природну уметност и њено разводњавање.

Слично као недовршена кућа, целокупна државна уметност је недовршена па чак и лажна, зато што има погрешан циљ - показати другоме одређено богатство које не постоји, док оно право богатство које се налази око вас потпуно занемарујете. Међутим, онда када Уча увиди ту лепоту, он је неће подржати већ злоуптребити. Нерећном Микију стога не преостаје ништа друго већ да са лименим орекстром стане поред потока и пркосно псује.