Грех

Увек сам се грозио оних дубоко плитких реченица на корицама књига које треба да вас натерају да купите неку глупост од романа. Њујорк тајмс предлаже ово, овај Tрибјун каже фасцинанто, узбуђујуће, тај и тај гради један магичан свет који ће вас потпуно опчинити, овај аутор доказује да је највећи приповедач данашњице... Према овим насловима свака друга књига је бестселер, што значи да стварно живимо у времену када се књиге купује на кило, па се ваљда тако и читају, на велико. Стога нам је знање и данас толико велико да је постало празно. Међутим, за потребе текста, употребићу један израз којег се највише јежим, али ми једноставно не пада ништа тачније на памет да опишем Грех – отрежњујуће. Тако постах писац глупих слогана и маркетиншких „вади зеца из рукава“ (или шешира) наслова.

Биографски филмови

Зашто је, у суштини, један типичан филм за данашње време, а то би био биографски филм о некој историјској личности, отрежњујућ? Зар се нисмо уморили од тога да свака личност добије филм посвећен њој: Елтон Џон, Фреди Меркјури, Џуди Гарланд, Маргарет Тачер, Винстон Черчил итд. Било ко кога сматрамо великим, или иоле интересантним мора да добије своју бедну, поједностављену причу о томе како је он/она успео/ла упрокос свим предрасудама, сексизму, расизму, мизогонији, ксенофобији, фашизму, антисемитизму, бољшевизму, радиклазиму, конзервативизму и осталим           „-измовима“. Свака од тих личности је написана на једна те исти шаблон према којем је неко мали и безначајан, неважан, са дна друштвене лествице, али има жељу, има таленат и, што је још битније, има харизму. Муче их неки духови прошлости, неко је убио брата, неко сестру, неко је морао да уради нешто страшно или нечасно да би успео, али их онда коначно пратимо на заласку каријере када су прошле све дроге, све жене, сви мушкарци, сва блага овог света кроз крвоток и када празно, болесно гледају уназад на свој интересантан живот, разматрајући да ли је толика жртва морала бити принета на олтар Фортуне да би постали то што јесу. Ако постоји нека теорија завере то је да све ове филмове пише једна особа која нас зајебава већ деценијама. У том смислу ни филм о најславнијем ренесансом уметнику, Микеланђелу, не разликује се пуно од ове матрице, сем тога што овај филм не пати од потребе Запада да кроз своје филмове говори нешто што је „важно“, већ напротив, пушта главног лика да буде попутно обичан за данашње стандарде. Свакако је ексцентрик, али нема хомосексуализма, нема педофилије, нема бежања у надреално или било које изванреално кроз употребу опијата. Добро, можда је XVI век рано за тако нешто, али је филм до те мере конзервативно снимљен, да је заправо нов. И Микеланђела прате духови, али они нису прошлост која се враћа, они су његова константа. Стварајући високу уметност, а то значи скупу уметност, приморан је да прави компромисе са различитим, врло опасним људима, оштро супротстављеним у међусобном сукобу. Несрећни јунак се налази у вртлогу грађанског рата две породице у Италији, обећавајући једнима и другима немогуће - изградњу монументалних гробница. Микеланђело је већ позната личност, он је геније, додирнут од Бога.

Микеланђело и грех

Његова слава представља добар, врло примамљив залогај породицама које су се на основу сурових шпекулација толико обогатиле да очекују од њега да их овековечи. Да избрише све оно што је прљаво и грешно из биографије и остави на чистом белом мермеру нову, лажну причу. Њихова декадентност је одурна. Члан породице Медичи је толико подбуо од масне хране и слабог кретања, ваљда зато што га свуда носе као каквог римског императора, да су му ноге потпуно атрофирале. То, га, наравно не спречава да у Папску државу донесе слона, бесрмано показујући своје огромно богатство. Сви су они охоли, ташти, егоцентрични, расипају се крваво зарађеним новцима не би ли направили себи хладан гроб, али ипак, какав они то величанствен споменик себи граде! Микеланђело је спутан сталном тежњом да достигне божанско, иако, на сва звона, улагивачи вичу како је он већ тамо стигао. Далеко од тога да је сам Микеланђело скроман, баш супротно, и он је охол и горд као и породице које овековечава. Свестан је своје величине и испразности других уметника тог времена, иако претпостављам да се многи са тим не би сложили, те на њих гледа са висине као на мраве.

Монструм

Па ипак, може се учнити на први поглед да је ово филм о уметничком стваралштву Микеланђела, али није, он заправо понајвише говори о том чувеном мермеру, тој стени и камену од које су настале све те чувене скулптуре и грађевине. Колика вештина треба да би се исклесао Давид, подједнака је потребна да би се тај блок мермера на првом месту извукао из каменолома. Требало га је одвалити од планине, средити, спаковати и пренети до Рима или Фиренце, и тек онда славни уметник може да почне из њега да извлачи своје дело, које је једнако мучно колико и сам процес производње сировине. Једна таква голема стена, названа монструм, представља прави изазов за каменоресце да је допреме до уметника. Огроман мермени блок никада и неће бити употребљен, барем не од стране Микеланђела, и ко зна шта је замислио славни уметник са њим да ради и какву је скулптуру унутар ње видео, али је јасно да је и тако сиров већ величанствен, можда чак и већи од било какве скулптуре коју би уметник, било који, могао да направи. Микеланђелов усуд је што је стално тражио Бога и божанско, а налазио Човека и човечанско, дакле нешто приземно, рђаво, охоло, сујетно, лоше или једноставно грешно.

У каквом само контрасту стоје Микеланђелов Давид, на једноме прљавом тргу у Фиренци, и леш обешеног човека у позадини. Нама је тешко да замислимо то данас, гледајући чувене скулптуре по музејима, иза плексигласа (без фотографисања наравно), како су некада биле живе и стајале и сведочиле једној историји која је била сурова, крвава, прљава, али истовремено дивна и величанствена. Зар не каже Орсон Велс у Трећем човеку, шта нам је донело триста година тираније у Италији – „ренесансу“!

Грех није оригиналан филм, свакако не представља ремек-дело, али у једном времену када смо преплављени једним те истим причама о више или мање истим ликовима, отрежњујуће је и захвално погледати дело које на изврстан начин приближава одређено време и јунака, великог уметника, те пушта да његова дела говоре сама за себе о околностима која су довела до њиховог настанка, како би нам постало јасно зашто је то морала бити баш таква Италија, уништена тиранијом породица које ће све завршити у Дантеовом „Паклу“ стврајући рај, кроз генијалног Микеланђела, на опустошеној земљи.