Мим сердари

Ова 2020. година је једна од оних година у којој се ствара историја. Лењин је рекао - прођу деценије у којима се ништа не догоди, а онда дођу недеље у којима се догоде деценије. Тако су поједине године велике и чине међаше прошлости. Последња година која је била напуњена историјом је 1968, док је ова 2020. већ сада засењује, а још читава трећина године стоји пред нама. Почела је катастрофалним пожарима у Аустралији слутећи велике ватре које ће се раширити планетом, најављујући да ће ово бити година у којој ће се тешко дисати. Велика пандемија вируса окренула је свет наопачке. Седели смо кући, доживели полицијски час, опет чекали у редовима да купимо основне намирнице и, сада већ, обавезне маске (хируршке, платнене, КН95 и томе слично), видели смо спортске манифестације без публике (сем код нас где се играло пред пуним трибинама), помаму људи да се како било дочепају мора, изнајмљивање "луксузних" смештајај у околини Новог Сада, чије су цене од преко 1500 евра за неколико дана издашно плаћане. Чак је нестало поздрављање, љубљење и руковање тако да смо сада постали Турци.

Шок

Међутим, оно што је за сада, барем политички посматрано, најинтересантније јесу две ствари: екстремно добар изборни резлутат Александра Вучића и пад Мила Ђукановића (рекли бисмо коначан али видећемо да ли најдуговечнији диктатор Европе има још неког кеца у рукаву). Лаковеран и уцењен народ, корумпирана и истрошена опозиција, и подршка оне курве од међународне заједнице - што би рекао господин из Хрватске, уз пар помпезних отварања аутопутева и најаве нових, великих пројеката било је више него довољно за историјски успех, према којем је Вучић, буквално, остао сам да води државу. Владу још чекамо, а кад ће не знамо. Међутим, шта би са Милом? Како је омиљени диктатор Европе, оне демократске којој тежимо, успео да се оклизне и падне брадом право на патос?

Закон?

Иако дуго најављиван, још од 2014. године, а можда и раније, децембра месеца 2019. донет је, баш на Светог Василија закон о слободи веорисповести. Скупштина је остала без опозиције јер је иста, упрокос посланичком имунитету, била удаљена са седнице и притворена, те је тако у два ујутру, онда када сав нормалан свет спава, изгласан закон. Оно што је највише забринуло СПЦ биле су одредбе закона према којима се цркви одузима сва имовина старија од 1918. године, а коју ће моћи да поврати уколико успе да докаже да је њена. Дакле није на држави да доказује да није црквино него на цркви да није државно. Вероватно је Мило мислио да је наступио тренутак да се убаци последњи клин у ковчег српског народа у Црној Гори. Успео је да одвоји државу, успео је да призна Косово, па и да уведе земљу у НАТО. Душко Марковић на питање - зашто није било референдума око уласка у НАТО? - хладно одговара - знали смо да је народ против уласка, зато није ни било гласања. Провукли су гласање кроз скупштину, ето реда ради, и увели Црну Гору у војни савез, који је бомбардовао бацајући осиромашени уранијум и касетне бомбе на њу.

Проблем српства

Пошто је модерна Црна Гора, да не кажемо најмодернија, насатла пре свега деценију и по, она је морала да истакне једну важан карактер а то је антисрпство. Уопштено гледано сви народи који су поиспадали из Југосалвије као своју главну црту и једину тачку распознавања имају не-српство. То значи да Бошњаци, Македонци, Косовари, па у коначном Црногорци (Монтенегрини, Милогорци, Дукљани) не знају шта јесу али знају шта нису - нису Срби. У том смислу требало је времена и воље да би се дао људима нов идентитет, а оно што га није хтело прихватити избацити из државне управе, из институција, школства, здравства итд. Један народ који чини отприлике трећину становништва Црне Горе је тиме потпуно уклоњен из државе, а морао би по закону имати статус конститутивности. Примера ради Албанци га имају у Македонији са свега 20 посто. Почео је да се уништава народ, да му се узима језик, писмо, историја и традиција, те је коначно на ред дошао драгуљ - СПЦ. Мило је по природи ствари морао да крене у коначан обрачун са црквом како би са Србима и српством у својој држави завршио. Међутим, биће то кост која ће му се заглавити у грлу и давити га читаву 2020. годину. Народ је изашао, стао уз свештенство, кренуо да носи крстове, иконе и барјаке, да пешачи десетинама километара, по сметовима, снеговима, ветру, минусу, тешкој хладноћи потпуно одлучан да не одустане и да НЕ ДА СВЕТИЊЕ! Све су Срби примили, и глад, и беспарицу, и безакоње, и несигурност али ово нису могли да прихвате. Нешто је древно, примарно потерало тај силан народ да изађе и да покаже да он више нема шта да изгуби, и да нема више чега да се боји јер му се оно најгоре већ догодило - ударили су му на цркву. Тако је један пројекат, који је трајао безмало 75 година, уништавања цркве у Црној Гори, пропао. Властодржцима није било схватљвио како је могуће да један го човек може да одбије хлеб, а све што је потребно јесте да се поклони. Али, то и није тако изненађујуће са људима који нису учили историју, или су је само овлаш погледали. Црква је почела да се моли, да шета, да мобилише, да скреће пажњу, толико су направили велики поремећај да су се чак и господари, или ипак само господар, у Београду уплашили да ће проћи исто буде ли им пало на памет да се играју са прошлошћу. Зато Београд ћути, исто као ДПС када су проглашени резултати избора. Ћути јер види сопствену судбину, ћути јер нема шта да каже, ћути јер је коњ на којег су се кладили пао. Дакле, српска престоница не подржава Србе, и то треба стално да понављамо. Но пробудиће се и Срби у Београду. Још ће нас Београд све изненадити!

Мимовање

Упркос цркви, која је била главни координатор успеха протеста, и опозицији, која је била довољно паметна да не покушава да убире поене на литијама, ипак је једна битна ствар пресудила да се избори одиграју лоше по власт а то је интернет, и на њему мим странице, такозвани мим сердари. Опште је познато место да су Срби духовит народ. Па нисмо случајно изродили једног Јована Стерију Поповића, Стевана Сремца, Бранислава Нушића, Душана Ковачевића, измислили један посебан поджанр у кинематографији - југословенски црни хумор. Нова генерација је морала да настави дугу традицију сатире, ироније, комедиографисања и уопште јаког померања бубрега свима онима који се баве, или који претендују да се баве, политиком. Па и не само то, већ и свако ко је на било који начин покушао да одбрани неодбрањиво, а то би била корумпирана власт Мила Ђукановића, био би протеран кроз шпалир интернет страница и од сваке добио по туру, да му више не падне на памет да нос промоли било где. Наравно има и оних који не одустају да својом "ерудицијом" исијавају глупости, и да стално иду кроз тај шпалир ваљда се надајући како ће се навићи, или да ће их мимоићи, али мим сердари су неуморни и не праштају ништа, понајмање лицемерје и неправду. Другим речима мим сердари стоје на страни истине и то је њихова највећа вредност.

Сплачина

Није ни код њих све идилично, и нису ни они уједињени нити тако делују, али су успели током борбе за одбрану цркве да сви стану сложно, баш као и народ, и да погурају ствари унапред. Тамо где су медији заказали, зато што нису смели, или нису знали, не зна се шта је од та два горе, они су преузели ствари. Сваку вест, сваку изјаву, сваки скуп, сваку литију су пропратили, затим организовали, дали логистику, помагали одржавање литија и проносили вести о њима. Истицали су оно што је лоше, као и оно што је добро, и у једном и у другом табору. Стално били на задатку откривања истине и разоткривња лицемерја корумпираних политичара, државних службеника и јавних личности. За њих су смислили и један посебан термин - сплачина. То би била особа која није способна ништа самостално да уради већ мора од другог да тражи ухлебљење, најчешће у Партији, коју су због тога спремни да бране до последњег, поготову њене вође. Сплачинарство је доста раширено међу Србима, па их логично има доста и у Црној Гори. Сплачина има једну важну одлику, веран је ко пас и нема образ ни част. Стога он и није човек, он је средство, оруђе, некакво помоћно помагало које ће вам служити неко време, након чега ћете га одбацити попут тоалет папира. Једини начин на који сплачина може да се спаси одбацивања јесте да се стално додворава, стално клања свом господару и да када дође прави тренутак, истог господара изда и претрчи код другог. По томе колико је господара променио се види успешност једне сплачине.

Тако су наше интернет странице бацале светло на догађаје, не само оне које су биле везане за литије и Милов пад, него уоште на све што је због опасности избачено из медијског простора. Црногорски мимери представљају авангарду сада када интернет постаје једино место информисања, они трасирају пут и заједно са осталим српским страница изван Црне Горе граде вредносни систем у чијем центру се налази Косово и Метохија, отпор окупатору до коначог уједињења, традиција, исправан однос према своме, али и према туђем, и који су у овом посрнулом, екстремно либералном свету, бедем одбране онога што је разумно и што је наше. Сигуран сам да ће се мим сердари вратити међусобним свађама, али треба да остане забележено да је неколико момака и девојака, правећи спрдњу од наших неспособних политичара, успело да обори диктатора који је мислио да ће вечно владати. Мим сердари су се ујединили и одбранили оно што се моралао одбранити и то је највећа победа српског народа ове 2020. године.