Љубав?

Три филма која су приказана на Фест-у баве се основним људским поривом преживљавањем. Монос, Виваријум и Обојена птица причу граде око младих људи. Монос прати тинејџере, Виваријум новопечени брачни пар, а Обојена птица дечака, у којима су сви актери смештени у екстремена окружења. Два филма су ратна док је Виваријум у рововима брачних вода и покушајима младог брачног пара да побегне из свакодневнице једне експиременталне породице која их раздире.

Апсурдност

Јунаци сва три филма се налазе у свету који не могу да дефинишу, често то ни не покушавају, који је доведен до крајње тачке апсурда, где је било каква рационализација немогућа а тражење одговора у таквом окружењу њихову егзистенцију чини трагичном. Монос проблему апсурда прилази са идеолошке позиције коју у основи негира, зато што немамо позадину идеолошког сукоба који се одвија, већ он вечно, орвеловски, траје. У њему сукоб одвише дуго постоји те су узроци рата потпуно заборављени па тако и разерешење истог не може да се догоди.

Виваријум апсурду долази са егзистенцијалне позиције стварања породице у којем се полако губе сви разлози због којих су ликови уопште ушли у градњу заједничког живота. Монотоност и свакодевна рутина исисавају из њих сваку вољу за суживотом и у коначном за сопственим животом уопште. Овде опет имамо орвеловско вечно трајање, чији су почеци јасни али куда даље са разрадом и како доћи до закључка - спасења и изласка из једне безнадежне позиције магловити су, док је мирење са ситуацијом разрешење приче. То се види на натпису крова куће у којем јунаци првобитно позивају Упомоћ! да би се тај натпис претоворио у осуду Јебите се! којим су истакли белу заставу очају у који су упали.

Обојена птица прилази апсурдности такође са егзистенцијалне тачке али примитивне и животињске. Ту је већ позната деструктивна природа Другог светског рата и прогона другог како од освајача, Немаца, тако и од сељачког становништва које се налази под окупацијом. Други је заправо обојена птица која не може да се уклопи у јато које је према њој непријатељски настројено, коју ће одбацити и убити. Бесмисао етикетрања и издвајања фарбањем другог је појачана тиме што га средина одбацује иако ни сама не зна зашто то чини, а апсурдан је такође и обојени који по сваку цену жели да припада друштву које га не жели.

Љубав као материјална категорија

Тачка повезивања сва три филма јесте изостанак љубави. Ни у једној причи немамо дубљи љубавни однос који превазилази испразност физичког. У свим филмовима односи међу ликовима су грађени на хедонизму и искоришћавању другог а не на идеји хуманости и солидарности. Ови би филмови требало да доносе критику западног материјализма, односно капитализма, који модерном човеку ништа друго не нуди сем материјалног. Зашто не нуди, филмови то не откривају нити се тиме баве, већ гледалац сам мора да убацује каменчиће који недостају у мозаик, али не зато што је то намера аутора ових филмова, већ зато што шупљи и недоречени.

Секс

У Моносу чопор деце се често упушта у сексуалне чинове. Иако постоји тежња да се код њих оствари дубљи однос, екстремност њиховог одрастања их у томе онемогућава. Њихов свет је свет сукоба и опстанка најспособнијих те се у њему на емпатију гледа са згражавањем и тумачи слабошћу. Јадни чопор не може да постане људски јер не зна како зато што људскост никад није ни видео нити осетио.

Са друге стране у Виваријуму имамо двоје људи који су одрасли у нормалним окружењима и који живе некаквим просечним животом али који ће своју хуманост током филма изгубити. Њихова љубав ће потпуно опустети а упражњавање секса ће се сводити на пуко задовољавање основних потреба као што је жеђ или глад, па њихов чин више личи на мастурбацију неголи на однос између супружника који се воле. Такав однос је неприродан стога што је други у њему непотребан па самим тим и вођење љубави нестаје, а њихова даља будућност постаје сувишна.

Обојена птица односи сексалност у димензије насиља које је нуспроизвод ратних дешавања. Тако ће главни јунак бити тучен, дављен, бачен у септичку јаму, силован од стране мушкарца, силован од стране жене па чак и укључен у содомију.

Где је ту љубав нестала? Какав се то свет гради у филму у којем један дечак не може да добије ни једну једину топлину? Мало доброте која долази од два лика у филму је више недостатак насиља и лошег него што је у суштини добро. Лекција коју дечак учи давно је записана у Вавилону ...око за око... на насиље се одговара насиљем, нема праштања, нема људскости, нема емпатије, нема саоећања постоји само одмазда. Нисмо много као врста одмакли у последњих 3000 година, можда чак и назадујемо.

Љубав?

Дакле где је љубав? Зашто је аутори нису убацили у причу? Ипак је љубав најбољи мотив и наједноставнији покретач радње и објашњавања зашто један лик дела у једној причи на начин на који дела. Недостатак љубави је заправо камен где су се сви филмови спотакли и чине место где су најтањи. Иако је главни глумац пред пројекцију Обојене птице рекао како филм слави живот, са њим дубоко не можемо да се сложимо јер на крају филма ништа од живота није остало па према томе нема шта ни да се слави. Овде ћемо да убацимо каменчић у мозаик. Запад је у кризи то се види на сваком кораку а поготову се види у уметности. Иако два од три филма не спадају строго у Запад, у политичком смислу, они свакако покушавају да му припадају. Неолиберализам је претворио уметност у робу и она сама више не може да размишља ван материјалног. За капитал ништа сем материјалног света не постоји и то је проблем којим се сва ова три филма баве. Каква је корист од љубави уколико не искористите другу особу зарад своје сопствене перверзности? Зашто би уопште постојала подршка и људскост када она не може да се претвори у цифру и прода на интернету? Љубав је појам који нема цену и зато је за Запад она безвредна и зато се у овим филмовима не налази. Када Запад буде опет пронашао солидарност у којој ћете неком заиста помоћи без убирања профита тада ће можда мрак који се надвио да се разиђе и светлост да опет уђе у људске животе. Када Запад буде решио да престане са индивидуализмом по сваку цену и када избаци хеоднизам из основе свога универзума онда ће моћи да се нада једном лепшем и поштенијем свету. Нажалост, окрутност света није нова, она постоји откад је настала цивилизација, али сада долазимо до тачке када је та окрутност тако брутално почела да улази у свет уметности да за истим више неће бити потребе у будућности. Хоћете да знате када ће доћи смак света, када изгубимо свет уметности.