Монос

Шта раде деца далеко од било какве цивилизације, обитавајући у влажним висоравнима, по мемљивим бункерима радећи некакве "војне вежбе" и убијајући свакодневну доколицу вандалском разбибригом? Шта је то Монос?

Сукоб?

Требала би да буде некаква герилска јединица у којој ниједан од припадника нема довољно година да би могао имати личну карту, већ имамо врло младе људе који још увек нису научили да користе папир и оловку али зато пушком баратају одлично. Јединица је део само шире групације која герилски ратује против власти у Колумбији, али се аутор не труди да нам објасни које су околности довеле до овог сукоба, нити каква се идеолошка позадина крије иза истог који погађа земљу већ пола века. Аутор намерно изостављајући да приближи гледаоцу позадину приче, како његов филм не би био политички обојен, или како би оставио гледаоцу самом да закључује о овом грађанском рату, заправо упада у замку неразумљивости текста који је пред нас ставио. Простије речено нејасно је шта се у филму дешава, нити шта та деца траже у тим планинама, нити зашто се селе на другу локацију, нити зашто са собом имају таоца - Американку, и коначно који је разлог њиховог разулареног онашања?!

Играла се деца

Јасно је да аутор жели да укаже на општа места - рат је лош, екплоатација деце и њихова индоктринација те стварање одраслих особа од њих је лоша и то мора да се заустави. Али деца су деца жељна игре, безбрижности и када их ставите у непосредну опасност њихов одбрамбени механизам врло брзо пуца и читава њихова борба постаје апсурдна. Њихов екстрем ће постати још израженији због тога што немају изграђену никакву емпатију нити су било када осетили љубав, било родитеља, било пријатеља нити физичку љубав. Како филм одмиче и како они кроз радњу сазревају тако и њихове "игре" постају све опасније са све катастрофалнијим исходима. Баш због недостатка љубави они функционишу попут чопора дивљих звери у којем хијерархија није увек јасно изражена док њихово упуштање у сексулане чинове, који су непримерени годинама које имају, делују обично и животињски.

Неуједначеност

Нажалост лош сценарио није дао скоро ништа од овога, те смо добили један јако нејасан филм који говори причу давно испричану без икаквог оригиналног приступа, зато је филм у коначном неизмерно досадан. Додајмо томе и пропусте који се огледају у коришћену светла где у тренутку када деца играју око ватре сенка погрешно пада на јунаке у кадру, добијамо осредњост у занатском делу израде филма. Додуше једна ствар која је изузетна у Моносу јесте звук који прати и диктира атмосферу филма у зависности од приче и динамике сцена. Поготову је интересантан приступ коришћења звука кроз елипсу (простор ван кадра). У једном кадру двоје одраслих људи стоји са оружјем уз улазна врата куће очекујући да ће млади герилци напасти са те стране, међутим, бивају убијени са контра стране али нам аутор не приказује овај маневар Монос-а кроз фотографију већ кроз звук када рафал опали и на месту их усмрти. Идентичан пример је смрт надређеног групи Монос који на исти начин гине окренут леђима пуцачу, аутор нам не приказује пуцањ већ само резлутат - егзекуцију - кроз продоран звук и тело које пада у реку. Премда су ови поступци врло смели они више могу бити интересантни сниматељу звука него просечном гледаоцу а доносе и неуједначеност различитих делова режије где, у овом случају звук, штрчи над осталим сегментима филма.

Иако је филм једноставан у смислу простора и броја ликова очекивали би смо да се међу њима односи лакше развијају и да мотивација која их покреће буде јасније наглашена. Међутим, то није случај што је последица лошег текста и даље осредњег редитељског посла због којег је једна занимљива прича остала недоречена и празна.