1917
Мотивација за прављење филма о Првом светском рату је веома чудна. Годишњице су прошле. Поред тога што је био највећи сукоб забележен до тада у историји Први светски рат нема холокауст, који Холивуд обожава; нема чак ни велика страдања цивила, изузимајући наравно Србију, или рецимо Јермене, над којима је спровођен велики терор током читавог периода рата, али то није страдање које је занимљиво западном гледаоцу.
О рату
Први светски рат био је у ствари једна велика лаж, превара, један рат који је требало да траје неколико недеља претворио се у пуне 4 године крвопролићa којe ће однети 10 милиона жртава. Цифра обогаљених се креће између 20 и 30 милиона, ако томе додамо да је укупно војске на свим фронтовима учествовало 60 милиона људи проценти су ужасно високи. Погледајте само нашу земљу 1.3 милиона људи је погинуло од 4 милиона становника, а предкумановска Србија, односно држава пре Балканских ратова, имала је свега 2 милиона становника. Читава једна држава је умрла! Међутим, одвојимо се од Балкана и отиђимо на запад. Тамошњи фронт између Немаца и савезника који је образован већ 1914. године, дакле на самом почетку рата, био је дугачак невероватних 700 километара. Протезао се од Белгије до Швајцарске а на њему је живот изгубило 3.5 милиона војника. Притом се фронт значајније није померио током читавог рата. Четири године јуришања на митраљезе и топове, чучања и спавања у блату ровова. Четири година сталног звиждука муниције из пушака, артиљерије и авиона. Четири године удисања бојних отрова и седења у смраду лешева које не можете да извадите из ничије земље, четири дуге године болести и страха и бола, четири године које су потпуно осакатиле генерације које се од траума из рата никада нису ни опоравиле. Четири године стоичког издржавања пакла на земљи и то због чега - да се фронт нимало не помери, да се ништа не реши, да се нико не сећа ни када, ни како, ни зашто је сукоб уопште почео.
Први светски рат је савршена парадигма за све пацифистичке покрете и сјајан контрааргумент било каквој проратној струји. Заборавити овакав сукоб значило би починити опет исту глупост, сва срећа што свет не заборавља па нам се слични сукоби више нису дешавали. Добро довољно о мотивацији.
Један кадар
Оно што овај филм чини изузетним јесте чињеница да се аутор одлучио за смелу употребу филмског језика - читав филм је снимљен из једног кадра. Нема резова, нема монтаже, нема плана и контраплана, имамо само упаљену камеру која прати радњу два војника који се налазе пред немогућим задатком. Фасцинантно је што се овакав поступак не осећа те гледалац уопште нема утисак да гледа филм фактички једног кадра, што само појачава тежину и дубину филмског језика којим се аутор и директор фотографије вешто служе - филм изгледа као да је "нормалан".
Иако је употреба филмског језика на овом месту доведена до савршенства, и можемо само да се дивимо мукама кроз које је екипа морала да пролази како би уопште снимила овакав филм (можда су се приближно намучили као и наши преци током рата и можда је то била главни разлог за снимање овом методом) овакав поступак је доста лимитиран и то се видело гледајући филм. Сценарио је био превише комплексан да би се оваква метода могла применити на прави начин. Без основних монтажних поступака остали смо ускраћени за прави развој ликова и нарације уопште, па филм изгледа доста наивно.
Приказ другог
Филм доноси рат из угла једног лика. Због тога што се камера не помера са њега слика рата није објективна. Ово се поготово види у приказу Немаца који су обезљуђени и ниједном им не видимо ни лице чиме аутор прави отклон према непријатељу код главног лика. Уз то Немци су и препредени, па тако немачки пилот којег су претходно извукли из запаљеног авиона убада једног Британца. На другом месту главни лик, иако је покушао да направи мали пакт о ненападњу са немачким војником како би га пустио да прође уколико овај не обавести остатак јединице, бива приморан да га убије зато што је Немац управо то урадио чим му се указала прилика. Али то је чисто британски поступак - да вас убију а да ви некако испаднете криви за то.
Смрт
Уопште читаво пробијање кроз ровове и ничију земљу изгледа сабласно празно. Нигде нема живота, само лешеви, што људски што животињски и увек неуморни пацови као симбол великог страдања. Поред сивила ровова понеко дрво, мало травнате површине и један потуно уништен град су све што се налази пред очима нашег лика. Жеља нашег јунака да однесе поруку и спаси 1600 војника на другом делу фронта је надљудкса, животињска, она проистиче из искуства јер зна шта значи јуришати по ничијој земљи, радио је то годину дана раније на Соми.
Одатле и одсуство рационалности када на крају филма јуриша кроз ничију земљу како би се брже пробио до штаба и пренео поруку о обустави напада, односно тешко је тражити разум у безумљу света кроз који се лик креће. Фалио је трагичан крај, фалио је сплет несрећних околности који би потпуно уништио и 1600 војника и нашег јунака, те на неки начин филм можда има срећан крај, или боље рећи с обзиром на тему мање страшан и мање тужан крај. Остаје код јунака нада да ће успети да преживи рат и да ће се вратити кући. Стога је управо изабрана 1917. година јер делује довољно близу 1918. и краја рата а опет некако исувише далеко, поготово када узмемо у обзир да радња филма траје свега 24 сата и колико смрти се за тај један дан десило.
Ситнице
Седење главног јунака на почетку и на крају филма, чиме се радња заокружује, на цветној пољани сведочи о ратним разарањима где је нешто тако обично као цвет и зелена трава изузетно драгоцено. А шта тек рећи о драгоцености свежег млека којим главни јунак пресеца дијету конзервиране хране бајатих месних нарезака и како она окрепљујуће делује на истог.
Аутор је лепо обратио пажњу на мале детаље и вешто их убацио у причу али сем самог поступка филмског језика филм нема ништа оригинално што га издваја из мора сличних филмова. Некад смео и вешт редитељски поступак није довољан да би филм био изврстан и то је највећа мана 1917. Ситнице су фалиле.