Паразит

Паразит - организам који не може самостално да преживи, већ мора да пронађе домаћина и да буде завистан од њега све док га потпуно не уништи. Домаћин невољно улази у овакав однос, често, потпуно несвестан присуства паразита који га искоришћава.

Паразит и домаћин

Природа је веома разноврсна и чудна. Паразитирање је један од најнижих облика преживљавања који у себи поседује један парадокс. Потребан вам је неко други како бисте се хранили и живели, али ваше присуство штети домаћину све до тачке док га не убијете што уједно значи и ваш крај. Премда има паразита који настављају потрагу за новим домаћином док и њега не униште, готово извесно један домаћин мора да буде паразитов последњи. Паразити су свуда око нас, вероватно и у нама самима, док смо и ми сами најчешће паразити у неком облику. Филм поставља низ питања ко је паразит, ко је домаћин? Где један престаје а други почиње? И најважније да ли су то две одвојене категорије или смо сви ми истовремено и паразит и домаћин?

Нико не воли сиромаштво. Нико не жели да се роди сиромашан или да током живота осиромаши. Сви људи сањају да постану богати, успешни, важни, претпостављајући да ће им то донети срећу и сигурност у неизвесности живота. Колико су нечији снови високи или ниски зависи од појединца и његове маште али сви тежимо томе да будемо богатији. Шта се дешава са друштвом у коме је тај успон немогућ? Како човек прихвата судбину да му се снови неће остварити, да се неће успести лествицом и да ће до краја живота преживљавати? За јунаке филма породицу Ким одговор је једноставан - паразит.

Њихово паразитирање нагло бива прекинуто када једног дана установе да су комшије од којих су узимали интернет ставили шифру за wifi. Иако овакво паразитирање изгледа безазлено, први домаћин их је избацио. Породици се указује нова прилика да паразитира на следећем организму богатој породици Парк. Од тог момента снежна пахуља почиње да се претвара у грудву, која ће временом прерасти у лавину са катастрофалним последицама по паразита и по домаћина.

Две породице су два антипода друштва његовог богатог и сиромашног дела. Аутор их намерно ставља у огледало - отац, мајка, ћерка, син. Једни живе подруму (сутерену ако више волите политичку коректност) други у великој кући, правом уметничком делу, у богатом делу града. Први су у сиромашном комшилуку, где им пијанци запишавају прозор, често отворен, где је концентрација становиштва огромна, где људи живе као пацови бавећи се основним мануелним пословима, као што је склапање картонских кутија за пицу извесној безименој корпорацији, док су други у брдовитом делу, где сунце увек сија, а када пада киша онда је то дар са неба, где постоји пун фрижидер, велики удобан кревет и чиста постељина, где комшије ни не видите сем преко камера и где је техонологија толико висока да се наизглед све само од себе одржава, наравно, уз пар вештих руку способне послуге.

Судар ова два антипода представља шок за сиромашан страну зато што богати део није ни свестан ко је други односно из какве средине долази њихов паразит. Паразит ће ускоро схватити шта значи бити завистан од захтевног домаћина, односно шта значи постати нечије власништво, колико год се добро осећали због предности таквог односа. Са друге стране домаћин постаје, такође, завистан од паразита и почиње контраексполатација. Овиме на искривљен начин долази до изједначавања паразита и домаћина, тако што се развојем приче често мењају улоге, те би могло да се каже да долази до њихове симбиозе, али симбиза не може бити грађена на лажној основи и превари преко које су Кимови ушли у организам Паркових. Једном ушушкан паразит ће учинити све да остане у удобном домаћину. Биће спреман да оде много даље него што је помислио па чак да почини и убиство како би преживео.

Прави планове да ти се богови смеју

Међутим, уз све речено, Кимови не желе да буду паразити. Отац породице каже свом сину да је најбоље да не планира ништа у животу, јер, једини план који не може да пропадне је никакав план! Оваква нихилистичка рационалност долази отуда што су снови уништени, планови који су давно прављени и размишљања о светлој будућности је обесмислила реалност свакодневице у којој живе јунаци филма. Зато је трансформација из поштеног у непоштеног те корумипрање појединца, његове породице и шире посматрано целог друштва тако нормална и једноставна, а иста није последица само немаштине, јер су богати једнако покварени као и сиромашни. Кимови уживају у свом паразитирању и претварању да су нешто друго зато што су у томе добри, према томе њихова мотивација надилази чисту материјалност иако је она била повод потрази за новим домаћином.

Можда је син решио да створи бољи живот, одлучио да не буде више паразит, да направи план као и његов отац некада давно. Питање је да ли ће он своје планове остварити и оставити свет бољим од оног у којем се родио? Хоће ли друштво престати да посматра односе међу људима или шире класама као однос паразита и домаћина или као однос једнаких? Хоће ли?