О кичу

Често сте могли да чујете квалификацију неког уметничког дела - Ма, кич! Овај термин има пежоративно значење и иде у пару са својим неодвојивим сапатником - шундом. Шта је то кич? Где се он јавља? Да ли је кич само уметничка категорија или се појављује и у другим људским делатностима?

Милан Кундера каже да је кич занемаривање гована! Ово је најбоља дефиниција кича на коју сам наишао. Дакле занемаривање гована. Обратите пажњу како је сама дефиниција директна и вулгарна те она сама признаје да је говно, односно дефиниција кича није кич. Шта то значи негирати говна?

Негирати говна значи занемарити недостатке, или очигледне мане било особе или ствари или чак идеје, те сматрати да је тај неко савршен или да је нека ствар одлична или да је идеја безгрешна. Негирати говна значи жмурити на једно око, посматрати свет око себе површно па чак и намерно занемарити оно што смрди. Занемарити говна значи бити неискрен, отворено лагати. Зашто је ово важно за уметност?

Уметнички кич

Свет уметности је створен зато што се у њему налази највиша истина. У њему се налазе добро и зло, узрок и последица, у њему се налази логика. Тај свет је измишљен зато што ове категорије не постоје у појавном свету. Они су идеали, идеали које многи људи следе, за које чак и гину, али их никада за живота не нађу. Уметник је паметан човек, он се помирио са тим да је овај свет одвратан и да у њему нема ни добра, ни зла, ни раја, ни пакла и зато бежи у други свет, надсвет, у којем ће стварати и о овим појмовима одлучивати. Уметност дакле има истину у себи која се увек мора градити. Како је кич супротан истини, премда није лаж, он је искривљена истина, полуистина, за њега нема места у уметности. Кич заправо разграђује тај надсвет зато што га лажним улепшавањем своди на овај обични, појавни свет. Кич је дакле највећи злочин против уметности! Ипак кич се стално појављује, свеприсутан је и представља себе као уметност. Зашто? Ако је кич злочин против уметности одакле исти у уметности?

Политички кич

Свет уметности је увек био опасан за појавни свет. Често су они који држе полуге моћи покушавајући да контролишу појавни свет улазили у надсвет. Тоталитарини системи су имали прокламоване уметничке форме које су сматрале пожељним како за владајућу структуру тако и за обичан народ. Један од најпознатијих је социјалистички реализам, који је и на нашим просторима ухватио добре корене. Већина партизанских филмова припада овом таласу који занемарује говна те припада кичу. Данас такође имамо прокламовану уметничку форму која треба да шири вредности неолиберализма или екстремног центра. Обратите пажњу на филмове који се награђују оскаром, који би требало да је највећи ауторитет међу наградама, какве приче сматрају битним и којим се глумцима даје пажња те се обасипају хвалоспевима и афирмативним критикама. Исто тако су и партизански филмови били награђивани у Југославији, децу су водили да гледају Бату Живојиновића или Љубишу Самарџића да би ученици од малих ногу схватили шта је то добра и једина пожељна уметност. Није остављено појединцу да одлучује шта је то добра уметност и да проналази кич, већ је имао ко то да ради уместо њега. Данас у "слободном" свету ситуација је наизглед обрнута. Ви сами као конзумент уметности имате да процењујете шта је добра уметност, међутим, лаж је у томе што данашња тумачења уметности имају много више политички аспект него било који други. Одређену уметност морате да цените и поштујете, без обзира на дату слободу, зато што је то диктат који је дошао вама на исти начин на који је долазио деци у Југославији. Рећи да је неки филм који центар велича лош може да се протумачи као јерес и да добијете етикету сексисте, фашисте или расисте и томе слично. Тумачење уметности па чак и науке је увек било централизовано. Уколико би се појавиле нове идеје или тумачења која не би била подржана од центра бивале би одбачене. Колико је само великих људи било затварано или су умирали у тешком сиромаштву управо због тога што је центар проценио да су опасни.

Економски кич

Пошто је кич занемаривање, те улепшавање, лоших ствари највише се појављује  у маркетингу. Идеја рекламирања је пласирање робе на тржиште. Данас не можете продати производ уколико немате рекламу. Уопште није важно какав је то производ битно да је маркетинг изведен занатски вешто и ваш производ ће имати добру продају, односно зараду. Идеологија слободног тржишта прокламује једнаке услове за све учеснике, па ко се снађе тај ће бити богат, и треба да буде богат, а ко се не снађе има да цркне од глади, и треба да цркне од глади! Ако поразмислимо мало боље о овоме схватићемо да је свет који нас окружује тржишни, где свако некоме нешто покушава да прода а у центру тога се налази маркетниг. Зато толико школа, курсева, факултета који се баве менаџментом, односно пласирањем производа из различитих области људске делатности. То није менаџмент у смисли организације рада, дакле структура управе са извршним овлашћењима унутар одређене компаније, већ менаџмент који треба да смисли како да прода одређени производ. Почетком 80-их половина буџета једног филма је одлазила на маркетинг и промоцију филма, то је требала да буде гаранција да ће људи загристи мамац и отићи у биоскоп да гледају вашу глупост. Данас је тај однос вероватно много већи па на маркетинг одлази 2/3 или чак 3/4 буџета. Погледајте колико је само времена потрошено на рекламирање Игре престола. Барем три месеца пред емитовање нове сезоне почињу да се избаују трејлери и њихови ретардирани млађи рођаци тизери, у преводу трејлер за трејлер, па онда иду вести на порталима, интервјуи са глумцима, рецензије, напуцавање оцена на IMDB-у и сличним сајтовима а све то само са једним циљем - да теби као гледаоцу/конзументу продају говно. Кич достиже тиме свој врхунац! Чак иако је ваше дело лишено кича, зато што сте га као аутор вешто избегли, маркетинг ће вас натерати да га прилепите и да оно истисне ваше дело гурајући га у други план. На крају крајева из угла капитала не постоји уметничка вредност већ само вредност. Због тога уметност бива обесмишљена и сведена на производ који се продаје на рафу било којег супермаркета. У појединим радњама се продају музички албуми уз детерџент или се продају књиге поред тоалет папира, ваљда зато што се књиге данас једино и читају на клозетској шољи. Уметност је постала роба!

Израда уметничког дела, какав је филм, изузетно је скупа те ће стеге које ограничавају уметнике бити веће и подређене профиту. Створити аутентичну, оригиналну уметност значи ризиковати а ниједан инвеститор није спреман да се коцка, поготову са сопственим капиталом. Данас се зато ништа ново и не ствара, или барем не у центру где има највише средстава па самим тим и могућности, већ се само копира и рециклира оно што је већ давно урађено и створено. То обећава профит. Производ који сте већ продали продаћете опет, само ћете поред њега ставити поднаслов, или други редни број, или предпричу, потпуно је неважно, докле год су то стари јунаци и похабане приче вероватноћа да ћете зарадити новац је огромна. Давно су прошла времена када је Кјубрик могао да добије бланко чек да сними Одисеју у свемиру, данас би се такав филм сматрао непрофитабилним, односно безвредним са становишта тржишта па самим тим потпуно беспотребним. Уметник мора да буде поред вештог естете и вешт политичар и преварант, мора да зна да лаже и вара како би добио средства да створи оно што је замислио, дакле мора да постане кич.

Докле год се уметност буде посматрала и конзумирала као предмет, као нешто што се једе или вози или носи, неће бити помака унапред. Свет је толико постао ружан и похлепан да нам је надсвет потребан како бисмо ту ружноћу оголили до краја. Треба истицати говна свуда и стално и отргнути дело од кича и пуког материјализма.