Џокер

Степенице симболизују нечији успон или пад. На крају тешког радног дана јунак мора да се попне уз огромне степенице, као да му свакодневих мука није доста. Пењање уз степенице за Џокера значе још једну препреку и концентришу сву тешкоћу његове егзистенције. За њега успон представља пад!

Филм гради причу око генезе Артура Флека који постаје најпрепознатљивији и најаутентичнији стриповски зликовац. Први филм о Бетмену који је снимљен имао је за антагонисту управо Џокера у улози Џека Николсона. Тај филм је дечији па је и Николсонова улога приближнија стрипу или цртаном филму. Потом је Кристофер Нолан снимиo Хит Леџера у улози који је добио одличне критике, хвалоспеве и донео му оскара, додуше постхумно јер се мало након снимања убио (Леџер не Нолан). Изгледало је да нећемо видети такву глуму најпознатијег шаљивџије Готам Ситија а онда се појавио Хоакин Финикс.

Дефинитвно је да филм не би био ни приближно добар да Хоакин Финикс није понео насловну улогу и носио цео филм на својим мршавим леђима. Често се у анализама филмова занемарује допринос глумаца, чак и сами редитељи имају врло мало поштовања према глумцима и глумицама. За Финикса смо знали да је велики још од када је феноменално одглумио осуђеника на смрт у филму Повратак у рај. Потом је био једнако импресиван у улози љубоморног цара Комода у Гладијатору са коначно сјајном пре свега имитацијом али и интерпретацијом Џонија Кеша у филму Ход по ивици. Међутим, после Џокерa све те улоге бледе и постају мале.

Филм је занатски маестрално направљен, веома уједначен у различитим сегментима (режије, фотографије, сценарија, сценографије, костимографије...) и што је најважније у филму се налази сама суштина - душа - коју није једноставно пронаћи у данашњој, поготову, америчкој кинематографији. Душа се огледа у магнетичности, великој сили привлачења, која вас од првог кадра прикује за платно и не пушта вас из ужасног света какав је Готам и у њему још грознији подсвет Џокера. Филм је изузетно оригиналан иако у њему нема ништа оригинално само по себи. Достигао је такву висину да немамо утисак да гледамо филм уопште. Фикција је толико јака да прераста у потресну, црну, изузетно депресивну стварност. Мрачна прича о кловну који је стално насмејан, чак и без шминке, због тога што је смех једина експресија коју има. Управо у томе се налази сва трагедија Џокеровог постојања.

Било би опасно рећи да је Џокер луд. Одузети му разум значило би свести његов случај на индивидум и не пренети га, што је суштинска порука, на читаво друштво. Није Џокер тај који је луд и који се смеје када га бол потпуно обузме, већ је свет тај који насмејано крвари из свих својих пора. Једноставно повезивање гледаоца са Џокеровим животом говори да је аутор успео да ухвати атмосферу садашњости, да је разобличи и попут слагалице састави у деградираног кловна. Правилном употребом филмског језика аутор вешто избегава класичне симболе мрака попут кише, облачног времена да би приказао црнило депресивне душе. Штавише, филм у одређеним деловима изгледа врло шарено исопљавајући својеврсну наду за Џокера, међутим, уместо да добијемо утисак оптимизма ми заправо тонемо још дубље у безнађе које филм гради око нас. Ово је постигнуто пре свега мрачним тоновима фотографије, светлом које трепери и изазива нелагоду код гледаоца, затим прљавим градом, ишараним вагонима, сабласном болницом, зидовима који се љуште, ужасним зградама за становање, поквареним лифтовима и социјалним раслојавањем које потпуно урушава друштво и гура га у анархију, и коначно језивим смехом болесног човека коме се очи не смеју.

Џокер је дефинитивно јунак какав нам је потребан. Иако није први антихерој који је измишљен и приказан на платну, дефинитивно је први који је и херој и антихерој у исто време. То је због тога што филм нема протагонисту и антагонисту у строгом смислу те речи, већ се оба налазе у самом Џокеру. Утицај Таксисте је евидентан и има доста симетрије између Артура Флека и Тревиса Бикла. Међутим, док је Тревису мука од света који гледа сваки дан покушавајући да га промени на боље, дотле је Џокеру свеједно шта ће бити са истим и његов успон почиње оног тренутка када свет почиње да се урушава. У том смислу Тревис Бикл представља позитивну силу, због тога што он својим поступцима помаже другима, конкретно малолетној проститутки, па је његово деловање племенито. Има симбола витеза у његовом лику. Код Џокера је ситуација обрнута, својим поступцима не помаже никоме, у почетку ни самом себи, што значи да су његове побуде врло себичне. Џокер никоме не поправља живот иако постаје симбол потлачених. Помиреност са окрутношћу модерног друштва јесте његова победа. Није ли права иронија у томе што смехом жели да поправи друштво које не може да се поправи, чиме смисао за хумор не представља решење проблема него његов закључак. Џокер је истински срећан само у једној сцени у филму а то је када свет почиње да гори остављајући питање да ли је бољи или гори него што је био на почетку филма?

Успон за Џокера није пењање уз степенице већ силазак низ исте. Са великим полетом, играјући свој уврнути плес, лаганим корацима силазиће низ степенице уз које се толико тешко пео. Његов тријумф представља довођење егзистенције до тачке у којој нема шта више да изгуби што аутор подцртава врло аутентичном сценом на степеницама. Тиме је рођен Џокер што је уједно и расплет радње. Који је то виц који не бисмо схватили? Аутор нам не даје одговор, чиме оставља известан отворен крај, али ипак крај.