О уметности и уметнику
У филму High fidelity главни јунак се пита можемо ли да судимо добром уметнику због каснијих грехова? Питање се тиче одређеног музичара и да ли његов накнади рад, који је веома компромитован јер кокетира са временом и улази у комформизам, може да баци сенку на почетне авангардне успехе. Где се завршава уметник и где почиње уметност? Може ли се једно дело потпуно отргнути од свог креатора и тумачити без икакве биографије? Да ли ће једно дело бити вредније уколико се аутор понаша хумано и ако је пример морално узорног човека или то нема везе једно са другим, односно да ли нечије проблематично понашање и одређени политички ставови умањују вредност дела?
Добро у уметности
Лени Рифенштал је 1935. године снимила филм Тријумф воље који документује конгрес Националсоцијалистичке радничке партије Немачке и њеног вођу Адолфа Хитлера. Филм важи за ремек дело седме уметности јер је редитељка успела да постигне невероватну магнетичност, ухвати огромну харизму нацистичког вође и од Хитлера начини малтене полубога ако не и самог бога на земљи. Све је у филму маестрално пропагандно урађено те исти важи за одличан пример величања појединца и његових идеја. Ипак поставља се проблематика величања једне идеологије која је угасила милионе живота и довела свет до ивице катастрофе и судњег дана. Да ли је овај филм добар? Јасно је да ће морални чистунци да инсистирају на томе да овако нешто никако не треба гледати нити тумачити, а камоли у истом уживати међутим свако ко се бави филмом га је морао погледати и украсти понеку технику снимања из филма. Дакле је ли овај филм који је добар, заиста и добар?
О трајању и променама
У филозофији питања доброг и лепог су подељене у категорије етике и естетике. Следећи ту логику можемо да кажемо да дело Лени Рифенштал јесте лепо али није добро. У њену одбрану филм је сниман на самом почетку владавине нациста када није изгледало да ће ствари поћи по злу као што су пошле, што значи да се њено дело временом покварило, корумпирало, зато што је укаљано нацистичком политичком праксом, али ништа није изгубило на пољу естетике те је једнако лепо, ако не и лепше, данас као и дана када је настало. Можда ће у неком тренутку у будућности, уколико дође до афирмације нацизма ово дело да се поправи и опет буде добро. Да ли ово значи да је естетика непроменљива категорија а етика варира, те је нешто што је прихватљиво данас неприхватљиво сутра? Има смисла, некада су црнци имали посебне клозете, улазили су на посебна врата, возили се посебним лифтовима и седели у посебном делу аутобуса. Некада се очекивало од жене да седи кући и чува децу. Ту је већ и опште познато место феминистичке критике у којем жена мора да опере ноге свекру чиме се исказује њена подређеност породици у коју је стигла и предствља израз најдубљег поштовања. Тешко је замислити да се данас овакав обичај примењује, чак и у руралним срединама. Исто тако су некада људи пушили цигарете стално и на свим местима (затвореним, отвореним, у покрету, у близини деце, труднице су пушиле...) па се то данас сматра неморалним понашањем које нарушава не само појединца пушача већ цело друштво које загађује. Колико су вам пута старији рекли да више нема поштовања, нико се ником не јавља на улици итд. Дакле, морал се дефинитивно мења кроз време. Међутим шта је са естетиком, мења ли се лепо кроз време? Опет потврдан одговор. Погледајте било коју сопствену фотографију на друштвеним мрежама старију од 10 година, пожелећете да повратите. Глупо одевање, још глупља фризура, помодарске позе за фотографисање и пирсинг на обрви??? Можемо и да се мало удаљимо. За Петрарку (XIV век) идеал лепоте је црнa коса, светле очи и бледа кожа готово бела као млеко. Погледајмо друштвене мреже и шта се данас сматра лепим, барем у чисто квантитавном смислу. Вероватно би било супротно.
Може ли дело да утиче на свет и да га мења?
Често смо пута чули како се много клинаца ложи на криминал зато што је присутан у медијима. Филмови се осуђују зато што приказују насилничко понашање које се даље преноси на насиље у стварности. Видимо се у читуљи је оштро нападан зато што на наизглед афирмативан начин говорио о криминалу у овој земљи. Колико је Срђан Драгојевић нападан због Рана и начина на који је он проговорио о криминалу и насиљу. Колико пре свега младих људи данас жели да буде Пинки или Шваба и да ли је то кривица аутора, или пре свега добра анализа друштва и његовог духовног стања која овакве ликове чини интересантним, сипматичним и примамљивим. А шта тек да кажемо о ауторовом политичком ангажману у партији која је остала симбол 90-их...
Вратимо се на почетак где нестаје уметник и почиње уметност. Сигурно имате омиљени бенд или омиљену књигу. Сигурно се дивите ауторима који су написали и створили дела која конзумирате сваког дана, качите цитате, лепите постере претварујући их у идоле. А шта ако се испостави да је ваш омиљени писац серијски убица? Шта ако је ратни злочинац, или женомрзац, расиста? Шта ако је једноставно лош човек који не устаје трудницама у аутобусу, да ли и даље требате да читате његове књиге, слушате његове песме или гледате његове филмове?
Да ли бисте рекли да је Виљем Шекспир педофил? Ако прочитамо Ромеа и Јулију схватићемо да су они деца и нису још ни ушли у тинејџерске године. Да ли то значи да можемо да кажемо да Шекспир пише и растура дечију порнографију? Да ли бимо то рекли и за горепоменутог Петрарку који пише сонете Лаури која је исто тако млада, па још и мртва. Никако, зато што су та дела толико велика, толико лепа и ванвременска да такве ствари постају тривије које не значе много у читању и тумачењу дела. Шта је са Лолитом, да ли ћемо се узбудити читајући о пожуди старијег човека према девојчици, хоћемо ли спочитавати аутору за сваког педофила у друштву?
Уметник и дело
Уметник ствара један артифицијелни свет који зовемо уметност али му сам не припада. То је свет имагинације појединца који се транспонује на нас и у којем можемо проналазити симетрије или преклапања са појавним светом али то никада не може бити стварност. Најбоља уметност је она која не опонаша живот већ коју живот опнаша и потврђује. Шта ви лично мислили о аутору је потпуно ирелевантно за његов опус, без обзира колико имали биографских података - Аутор не припада свету уметности! Он га ствара, он је бог али у њему за њега нема места. Колико за вас као конзумента има места у њему зависи колико је такав свет "ваш", колико се добро сналазите у њему и колико вам прија боравак у имагинацији уметника. За аутора стварање дела је истоветно стварању живота. Поједни аутори су описивали настанак дела као порођај - оног момента када је њихово дело готово и изашло из утробе постаје опште, а не више њихово. Тада дело постаје самостално и такво комуницира са публиком. Већина аутора ни не погледа своје дело једном када га роди, о њему може да говори, да га додатно тумачи по разним емисијама и трибинама, научним скуповима али оно више није део њега већ света.
Какав је онда смисао слављења аутора и додела разних награда те силних фестивала који се одржавају широм света? Они су потребни друштву да би се оно само боље осећало зато што је, тобоже, препознало велико дело које је наградило. Често се дешава да овакве церемоније имају много више политички, него неки други карактер, те да награде добијају они аутори који су ближи политичком схватању центра или естаблишмента. Уколико се и деси да неко изван добије награду, често се критикује као политички субјект и оспорава као аутор, али са друге стране он постаје симбол демократичности истог тог естаблишмента који му је доделио награду. Према томе свака додела не служи самом аутору већ естаблишменту који му уручујући признање поручује да сада припада њима. Награда ће припасти политици коју одређено дело промовише а не самом аутору.
Уметност не може ни да поправи ни да поквари овај свет већ може само да ваш живот учини сношљивијим, испуњенијим и лепшим.