Заседа

Живојин Павловић је најполитичнији од свих аутора југословенског црног таласа, што се огледа у сопственој констатацији да је "његов анархизам ефикасан за стварање нове идеологије на рушевинама марксизма". Није уопште изненађујуће што је након прогона црноталасоваца, овај редитељ и професор Факултета Драмских Уметности избачен са истог. Заузимати тако радикалан став и покушавати да се пробијете кроз муљ бирократског медиокретета са намером да створите аутентичан уметнички израз данас изгледа као немогућа мисија, па ипак Павловићу је пошло за руком. За њега уметност мора бити деструктивна, уперена против свих догми и уврежених мишљења. На таквој рушевини треба плесати и стално упозоравати публику и појединца на погубност једноумља које увек иде у пару са кичом. Овај текст је замишљен да говори о његовом најрадикалнијем остварењу, које је било трн у оку комунистичким властима, те је после свега неколико недеља приказивања склоњено од очију јавности и таворило у мрачном бункеру следећих 20 година - Заседа.

Црноталасни ликови

Филмови црног таласа се баве појединцима који су маргинализовани. Није битно да ли су то лопови, сецикесе, неуспешни певачи као Џими Барка, или успешни санитарни радници који лове пацове (људе), или Цигани који преживљавају у пустари блата и муља Бачке равнице; сви су они на неки начин на маргини друштва одбачени од истог. Градњом приче око оваквих ликова се наглашава безидејност и учмалост социјалистичког друштва односно историјски пораз одређене идеологије у овом случају Југословенског комунизма - наравно не треба гледати на ствари поједностављено јер трагедија таквих ликова се налази и данас на сваком кораку нашег друштва које је опет капитулирало, само смо ми тога мање или више свесни. Обично су овакви ликови неприлагођени, не припадају ниједној средини у којој се у датом тренутку налазе. Само у такво изграђеном свету изгледа нормално неприлагођеност Белог Боре, који се шета по Сомборској каљузи у белом оделу. Аутори тиме наглашавају њихову личну трагедију али и трагедију државе која током Хладног рата није припадала нигде, одувек неприлагођена, таворила на позицији на којој смо и данас.

Радња Заседе

Неприлагођен лик је главни јунак филма Иве Врана, скојевац који учествује у револуцији - изградњи социјалистичког система 1945. у малом месту у Србији. Он се налази растрзан између два лика: Зеке - заставника ОЗНЕ, неустрашивог герилца који на рат гледа као на авантуру, али разуме часност борбе и чија је позиција искрена и друга Јотића - који возећи се около у кожном мантилу (симбол злогласне УДБ-е), спроводи стрељања и покушава да похвата четнике како би себи изградио политичку каријеру и лагодну будућност. Иве сања о будућности која ће бити лепша, ведрија и срећнија од сурове садашњости у којој се сељацима отима жито и стока, у којем виђенији грађани губе имовину у судским процесима који више личе на прогон него на правду и где људи стално губе главе без суђења. У таковој ситуацији Иве, као омладинац покушава да учествује у великој приредби која се спрема да прослави комунистичку победу. Међутим, суочен са лицемерјем и лажима које се свакодневно претварају у истину, решава да се прикључи борби у хватању четничког вође Марка. Долази ново разочарање када схвата да није за такав посао - хватања и убијања људи. Пошто није борац као Зека и свакако није бескрупулозни опортуниста као Јотић наш јунак страда у прилично несрећном сплету околности и то од руку самих комуниста.

Дакле, шта је толико проблематично у овом филму? Због чега је навукао гнев валадајућих структура?

Питање борбе

На првом месту Заседа удара у најсветије место Титове Југославије а то је народно-ослободилачка борба. Комунисти су стално истицали велики допринос који су дали антифашистичкој борби, што је неоспорна чињеница, међутим, у томе се претеривало, те су са друге стране монополозовали антифашизам и на супротну страну гурнули и изједначили све који су били против њих, и сараднике окупатора и противнике окупатора. Потом су када је избио сукоб са Совјетским Савезом 1948. потпуно избацили допринос Руса у ослобађању Југославије 1945. године. Зато смо добили све оне фине соц-реалистичке филмове у којем Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић мокрим чарапама уништавају дивизије Вермахта. Дакле, Заседа доводи у питање народно-ослободилачку борбу!

Питање политичког кретања

На другом месту Заседа удара на Тита лично. Небројани кадрови у филму имају огромне портрете Тита и Стаљина, рекли смо да је у току припрема прославе/параде, та веза Тито-Стаљин је јасно истакнута и пренаглашена. Последњи кадар се завршава очима великог Совјетског вође. Са друге стране Каћуше, руска химна Другог светског рата, константно је присутна и као лајт мотив провејава у разним сценама филма. Ово је вероватно представљало највећи проблем Савеза комуниста, због тога што је сукоб са Стаљином довео до чистки унутар Партије, те је много несрећника завршило у логорима за преваспитавање (најпознатији је Голи оток). Сада је тај баук извучен из подземља у које су га комунисти гурнули и њихова лешина им стављена под нос, уз наравно још један проблем, а то је занемаривање доприноса Руса коначној победи над фашизмом у Југославији. Због тога толико слика Тита и Стаљина, толико пута тактови Каћуше и узвикивања -Тито -Стаљин! што је посебно заболело врх државе, и вероватно Тита лично.

Питање идеолошког кретања

На трећем месту Заседа удара у сам марксизам, односно бесмисленост да се марксистичка идеја шири међу становништвом које је неписмено и гладно, и које гледа само како да извуче живу главу. Тако рецимо официр Озрен каже како је друг Лењин рекао: учити, учити и само учити. Стога он свако вече ломи главу на Марксу и Капиталу. Можемо да замислимо колико комично мора да изгледа, иако то није приказано у филму, како несрећни Озрен чита Маркса сваку ноћ и ништа не разуме, а понајмање везу између марксизма и борбе која се води у том тренутку. На другом месту Иве као писмен чита друговима одломак из књиге и каже: Сергеј убија како више никад не би било убијања! Каква гротескна рационализација ужаса која се свакодневно дешава у малом месту у Србији 1945. години, и каква сулуда апологија марксизма и народно-ослободилачке борбе.

1968

Коначно, а ово лако може да побегне гледаоцу, филм заправо удара у студентске протесте 1968. године. Сам Живојин Павловић је био очевидац студенстке побуне, и оставио запис о тих неколико дана јуна када је изгледало да је све могуће, а на крају се завршило оном чувеном реченицом: Друг Тито је рекао да су студенти у праву! Сваки помен револуције у Заседи је заправо револуција 1968. године. Тако ће очајнички Иве Врана да каже: Друже Јотићу, што их пуштате да лажу. Реците да је ова револуција поштена. чиме ће заправо бити истакнут студентски вапај властима да коначно заврше ту револуцију коју су почели и уведу друштво у комунизам, који у датом тренутку никад није изгледао даље. На другом месту омладинци у филму крећу да играју коло, што је алузија на студентско Козарачко коло које се развило 1968. када су студенти наивно поверовали да ће другови на власти испунити обећање. Ово коло иако је весело заправо је најтужнији тренутак новије историје, јер је последња генерација која је заиста могла нешто да промени у старту уништена. На крају филма, када Иве страда, он каже: И ви сте ми нека револуција! каква осуда  југословенске омладине од стране Живојина Павловића.

Пола века је прошло од овог маестралног филма а он није изгубио ништа од свог огромног сјаја, којим осветљава сурову реалност каљуге у којој живимо и у којој се претварамо да је све у реду док свуда око нас пролази смрт, незнање, прогон, исељавање и потпуно разарање света којим се крећемо. Остаје нам само да се надамо да ће српски филм пронаћи начин да проговори о лицемерју данашњости на аутентичан начин као што је то умео Живојин Павловић некада давно.