Корона

Када је паметан научник, заборавих му име, рекао да су вируси једини организми који су остали у трци са људима да овладају планетом, те да исход није решен, деловало је невероватно. Иако постоји немали број филмова који се баве катастрофама проузрокованим болестима и великим изумирањем становништва, све је то досад потпадало под категорију научне фантастике. Данас изгледа да фантастику можемо да избацимо и да убацимо статистику. Вирус је ту, решен да остане колико год му околности то дозволе и да пружи добар меч, кад већ спорта нема, не толико медицини као таквој, нити опстанку човечанства, већ људима и њиховој солидарности.

Потврђује се да у кризним временима људи не хају пуно за слободу, демократију и људска права. Ти термини одједном почињу да бледе и да губе свако значење које су, и ако су, икада имали. Људима треба чврста рука која ће да их дисциплинује, да их организује и да их спаси мука. Стога су у старом Риму грађани бирали диктатора да управља земљом до 6 месеци у временима тешке опасности. Такво време је сада дошло и свет трага за диктатором.

Уопштено узев "источњачке деспотије" се много боље боре против вируса. Тамо нема расправе са државним апаратом, нема дебата и дубоког размишљања, приступних преговора, улагања амандмана на измене и допуне, нема референдума, нема чак ни избора као таквог; има само диктат који долази одозго. Свако ко се са тим не слаже бива дисциплинован у неком од "образовних центара", или једноставно, одведен - негде! Тамошњи су народи научени да ствари које долазе са врха јесу светиња, а наш народ тренутно каже Не дамо светиње, па се у њих не дира јер може бити опасно по појединца али и по друштво. Режими су спремни да жртвују шта год је потребно да би спасили сами себе али и шире посматрано народ. Некада се и сам народ жртвује ради народа. Тако је рецимо 5 милиона људи, махом Украјинаца, помрло од глади зато што је Совјетском Савезу било потребно да извози жито како би развили индустрију. Да то није урађено, колико год било брутално и трагично, никад не би победили нацизам, нити би постали најмоћнија сила уз САД.

Са друге стране земље Запада, или како они себе сами воле нарцисоидно да зову слободан свет, за сада не изналазе никакво решење у борби са вирусом. Становништво је навикло да стално буде противно власти, да сумња у све, да често исмева своје владаре и константно пркоси држави. Наравно, не пркоси се ни у чему што би било фатално за систем, већ по питањима која се могу чинити битним иако то нису. Ни слободан свет није блесав да уведе слободу. У неким случајевима, у које спада наша земља на пример, иако ми нисмо политички део Запада, то је отишло толико далеко да смо потпуно изгубили веру у сам појам државе. За то су пре свега криви сами властодршци који су знали често да вичу: Вук! Што самостално, али много чешће преко својих рептилних медија чији је посао да становништво држе на корак од апокалипсе. Вести углавном почињу врло агресивно: језиво, скандалозно, монструозно, нова дрога отпадају вам очи, отпада језик, топ 10 намирница које ће да вас убију док не трепнете, топ 5 козметичких производа од којих ћете оглувети на лево уво и ослепети на десно око, и препарати за повећање уда. У таквој клими, ако би човек заиста бринуо око свега: пластика, загађење природе, загађење ваздуха, изумирање пчела, топљење нуклеарних капа, антракс, пренасељеност, изумирање врста, изумирање риба у морима, нуклеарни рат, радијација, рак и укидање слагалице; брзо би помутио разумом и умро од можданог удара. Стога временом огугла, отупи, постане му неинтересантно те на таква упозорења више нико не обраћа пажњу. И онда пљас! Заражено толико хиљада, умрло толико стотина, толико земаља погођено епидемијом, затварај границе, затварај аеродроме, саобраћај, затварај продавнице, кладионице (добро то и треба да нестане), затварај салоне, посластичарнице, затварај биоскопе, затварај грађане, забрани најстаријима да излазе, уведи полицијски час - и то све у неколико дана...човек затечен. Како да реагује? Да се противи па да изазове гнев своје власти која ће да му одузме одмах сва права која је до јуче имао, или да се повинује и почне да слуше, а до јуче није слушао ништа, и да на известан начин постане лицемер. Шта да се ради?

Због тих "неповредивих и неотуђивих" права власти на западу не могу да наређују. Они ће да моле и апелују, они ће да захтевају и да падају у патетику, да буду разочарани када их њихово становништво, које су толико пута пре тога оставили на цедилу, не буде слушало. И шта сада?! Власт неспособна, струка обесмишљена, народ непослушан - хоће ли се ујединити? Где су ти силни доктори које смо школовали - нема их! Где су паметни људи који су читав свој живот посветили науци - нема их! Избацио их је медиокритет на власти, прегазио и исмејао. Не пада им на памет да ускоче у помоћ већ би радије седели кући и гледали како свет гори, а и ко може да их криви. Хоће ли нам наш силни чиновнички апарат помоћи? Ти силни шофери, доктори наука, власници печењара, људи који никада ништа ван парије нису радили и за које свет ван страначких просторија и бедних предизборних каравана не постоји. Ти силни моћници, аналитичари, универзитетски професори без иједног научног рада, директори јавних предузећа који не знају да оду на посао градским превозом или да плате ручак из сопственог џепа. Људи који никад ништа нису створили али који седе по телевизијским студијима где причају напамет научене политичке памфлете и панегирике анонимних логографа.

Шта остаје после свега? Да шаљемо додоле да играју у нади да ће киша коју ће произвести отерати вирус. Шта ради обичан, мали човек у оваквим ситуацијама? Да ли је он миран, сталожен, рационалан, охрабрен од стране друштва? НЕ! Иде у продавнице и купује све што може да зграби, одлази у апотеке купује лекове које никад неће искористити јер ће свему проћи рок трајања, те ће се о кутије саплитати по кући зато што сутра неће моћи да их баци, све док му не дојади и не избаци све у оближњи поток и тиме трајно заврши са животом у Дунаву и Црном мору. Већ га видимо како похлепно једе поховану шницлу, за вас који не знате у пох иде брашно и јаје па у уље на пржење, и радосно се смешка посматрајући са терасе збуњење људе како траже намирнице од шпекуланата по папрено скупим ценама. Нема друштва, нема солидарности, нема наше има само моје! Стварно је тужно гледати са једне стране људску глупост нагомилавања намирница, злу не требало, и са друге стране људску глупост кршења карантина злу затребало. Изгледа да се у овом времену не сналази нико сем вируса, он не осуђује, он не прави разилке он само инстиктивно покушава да преживи. Људи не би смели данас само да преживе требало би да покажу да умеју и да живе.

Мала утеха јесте у томе што наш народ уме у кризним ситуацијама да покаже надљудске напоре и да савлада било какву препреку која се испред њега нађе. Да пронађе у својој души неко зрно давно изгубљене хуманости и да ће та црта нашег карактера данас изаћи на светлост дана и да ће ова корона показати оно најбоље у људима. Само кад би смо знали то да задржимо и у "нормалним" временима.