Дневник Диане Будисављевић

Жан Лик Годар каже да сваки добар играни филм треба да личи на документарни, док сваки добар документарни филм треба да личи на играни. Дневник Диане Будисављевић не личи ни на један, нити на други. У ствари не личи ни на шта.

Документ или игра

Игранодокументарна форма није новина, стара је колико и сам филм. Ретко када замешана даје добре резултате, те се најчешће користи у телевизијским емисијама. На научним телевизијама документарна форма је попуњена игранима епизодама како би се одређена тема извукла из фактографске сувопарности. Игране секвенце, често катастрофално снимљене и још горе одглумљене, служе гледаоцу да добије мало драмске садржине како би се прича лакше испричала и одређена тема јасније објаснила. Постоје играни филмови који имају уметнуте садржаје документарног типа, али ту је у питању лажни документарац. Приповеда се филмским документарним језиком, вешто изведеним, да би личио на документ. Ова метода је посебено била интересантна ауторима црног таласа а касније је у домаћој кинематографији успешно користио Срђан Карановић (Мирис пољског цвећа, За сада без доброг наслoва). Некада се узимају стварни видео записи одређених догађаја како би били лакше унети у причу уколико не желите да их реконструишете на филму, а и мање коштају, па се редитељи некад због чисте рачунице одлучују за овакав метод.

Оба?

Биће да је ово последње натерало редитељку да се одлучи да уметне документ у причу о покушају спасавања српске деце од терора усташке државе. Како то обично бива зато што није могла да се одлучи да ли жели да снима документарни или играни филм, направила је смесу оба и у томе једноставно оманула. Верни историјски снимци уласка Немаца у Загреб и егзалтиране масе која одушевљено дочекује освајаче фантастично су уметнути у причу. Томе не сметају ни документи који су снимљени за потребе филма, жива сведочанства преживеле деце која су имала довољно година да би се нечег сећала. Међутим, ту добијамо играни део и читава прича се готово распада. Шта је у фокусу филма и да ли документарни делови служе играном или играни документарном аутор није успео да разјасни. Филм пати од синдрома који је захватио кинематографију на овим просторима а то је да се од мини сукње прави хаљина (очигледан пример Краљ Петар I у режији Лазара Ристовског). Превелика тема покушава се уметнути у сат и по времена, са премалим средствима, те филм остаје недоречен и празан.

Историјске нејасноће

Претпоставимо да немамо благу представу о појмовима као што су Други светски рат, фашизам, усташе, Независна Држава Хратска, Срби, православци, логори... да ли би нам прича била јасна? Радња филма почиње 1943. годином у којој Диана пописује бројеве и имена, појављује се низ фотографије неке деце. Затим се враћамо две године уназад на почетак рата у Југославији и стварање НДХ, са јасно навођеним месецима и годинама (испоставиће се потпуно непотребним за праћење радње), да би смо потом прескочили на крај рата у којем комунисти одузимају документа Диани. Шта се заправо овде дешава? Ко су ти православни и ко су ти Срби који се у једном наврату у филму помињу? Ко су криминалци који су направили државу како рече лик Мирјане Карановић? Чија су то деца која леже гола и изгладнела, прекривена мувама поред мемљивих, зубом времена, ољушћених зидова? Сазнајемо да нису јеврејска, јер филм јасно говори да су се Јевреји организовали и шаљу помоћ својим интерниранима. Дакле није прича о холокаусту. Па, о чему заправо говори ова прича? Жена, Аустријанка, са мужем који би могао бити, тај Србин, покушава да достави храну и одећу женама и деци у некаквим пропалим дворцима у које су одведени. Аха, ево мало Немаца на станици Зиг! Хајл! Добро, ту је воз сад ће неког да возе у Аушвиц, само где су Јевреји? Ништа ми није јасно.

Потом низ сведочења преживеле деце која не знају ни ко су, ни шта су, нити одакле су, тако невешто убачени у ове игране делове филма, који казују своје импресије из заточења и смрти која их је тада окруживала. Изгледа да су ова три формата: играни део, снимљено-документарни део и документарни део бачени на сто попут шпила карата, потом промешани и произвољно подељени гледаоцу. Због свега радња не тече природно, већ се прича саплиће сама о себе, недовољно одважна да јасније проговори.

Мало историје

Добро сада да видимо шта знамо - НДХ настаје 10. априла 1941. године са Поглавником Павелићем на челу и његовим усташама. То је била једна од сателитских творевина које су ницале око Нацистичке Немачке током Другог светског рата. Све су имале фашистичке владе на челу и биле у нацистичкој орбити чији су савезници, понекад искрени понекад неискрени, били до краја рата. Хрватска почиње да се током рата "ослобађа" српског становништва које је вековима живело на територијама које је нова држава сматрала њеним. Идеја је била потпуно уништење српског народа тако да му се ни име више никада не спомене (важно је поменути да су и други народи били на удару усташа попут Рома и Јевреја, те других који су се сматрали непријатељима режима попут комуниста и четника). Од три методе за нестајање Срба а то су били: прогон, прекрштавање у католицизам и убијање, усташама је ипак био најдражи овај последњи. Један део побијеног становништва је страдао на кућном прагу у сопственом селу, други део је одвођен у концентрационе логоре где је садизам над њима настављан. Две су интересантне ствари у вези са геноцидом над Србима у НДХ који посебно боду очи. Прва - усташе су здушно убијале Србе све до краја рата, Јасеновац је пробијен/ослобођен тек априла 1945. године, рат се завршио након непуне три недеље. Друга - усташе су једине имале логоре специјално намењене за децу. Хрвати се тиме уписују у историју изузетних нација по томе што су једини у историји имали посебне објекте где су одводили децу и тамо их убијали или једноставно остављали да умру од глади или болести.

Скривена намера филма

Данас добијамо хрватски филм, хрватске редитељке који треба да проговори о овој потресној теми. Добијамо једну мутну причу без краја и почетка, у којој се не зна ни ко убија ни ко је убијени. Хрвати се појављују као велики противници режима те помажу несрећним Православнима, не Србима, и шаљу помоћ преко Диане. Степинац као католички надбискуп се згражава над страдањима, али, ето, руке су му везане, иако је у погромима НДХ учествовало преко 1000 свештеника католичког клира.

Фра Сотона дакле представља персонификацију католичке "невиности" у овим догађајима. Усташа нема нигде већ само Немаца, иако су усташе самостално управљале свим делатностима НДХ укључујући и логоре. Толико су далеко отишли у својој визији да чак ни Немци нису могли да верују шта се по тамошњим логорима ради.

Дистракција

Шта је онда поента Дневника Диане Будисављевић? Свакако није прича о Покољу (геноцид над српским становништвом у НДХ од 1941. до 1945. године). Како је овакав Покољ могућ, и каква је улога са једне стране католичке цркве а са друге хрватског друштва у истом? Немамо одговор јер га филм не поставља, чак га, испоставља се, негира. Са чиме нас онда суочава филм и о каквим злочинима говори. Одговор лежи у почетку и на крају. Шта су те картице и те слике које Диана тако педантно записује и са библиотечком страшћу архивира - то су записи о деци која су њеном акцијом спасена из логора и предате породицама на издржавање. Шта бива са том њеном архивом - односе је комунисти да више никада не буде отворена. Главни злочин у овој причи дакле чине комунисти који су заташкавањем Дианине акције осудили децу на живот без прошлости, Диану на живот у наметнутом завету ћутања а нас данас без јасног одговора ко је све страдао у тој невероватној држави званој НДХ. Овиме аутор добија двојаки ефекат, Хрвати су добри и католицизам није упрљао руке, а безбожнички комунисти су уништитељи па је кривица некога другог никако наша. Управо у померању тежишта са оног што је проблематично за друштво, фашистичка прошлост, на оно што је мање проблематично, комунистички злочин, празне дело чинећи га сувишним и погрешним.

Филм ће остати уписан у филмској историји као први који се позабавио питањем страдање деце у НДХ, међутим, сем тога другу важност Дневник Диане Будисављевић нема.