Јужни Ветар

Упркос свим нагонима који су нам говорили да то не радимо, да за тако нешто није ни време ни место, да се то неће исплатити ни у ком облику, решили смо да подржимо домаћу кинематографију и погледамо Јужни Ветар. Иако смо имали неки чудан осећај у стомаку, као кад идеш да завршиш шему код сумњивог дилера, или поједеш рол виршлу у још сумњивијој пекари, такав осећај мучнине и страха, ушли смо у салу без предрасуда. Ипак је филм погледало 600 хиљада људи, није мала ствар за овако сићушно тржиште. Показало се опет оно што смо већ знали, да где има масе нема памети нити укуса.

Филм је сниман дуго времена, колико смо разумели око 10 година су се рвали са буџетским проблемима. Када се филм дуго снима изаћи ће или ремек дело или потпуна катастрофа, чешће ово друго (погледати филм Тишина Мартина Скорцезеа). Покушали су да направе једну питку крими причу о ситним лоповима и крупном криминалу, наравно са државним структурама које све то омогућују.

Гангстерски филм

Филмови о криминалцима се иначе жанровски раде по одређеној формули. Укратко, главни лик, човек који се налази на маргинама друштва, обавезно у тешкој беди, посеже за ситним криминалом. Због својих изванрених способности брзо се пење лествицом друге стране закона, да би на врхунцу пао због похлепе, којом обично отера најближе људе из свог окружења. Пред сам крај долази катарзични моменат у којем јунак страда због виших моралних циљева - типичан пример Тони Монтана Брајана Де Палме.

У Јужном Ветру нема ништа од тога, што у суштини није лоше, јер таквих филмова има прегршт и такав пројекат је унапред осуђен на пропаст. Стога су морали да искораче у непознато, што ми апсолутно подржавамо, тако је чињеница да нису хтели да праве типичан гангстерски филм најбољи квалитет Јужног Ветра. Пошто нису имали основу на којој би радили, сценаристи су посегнули за другачијом формулом градње приче, а њу су нашли код браће Коен. Један ситан детаљ, комична грешка која покреће лавину проблема и по принципу бумеранг ефекта се враћа до главних актера и доводи до њиховог страдања, и не само њих, те се филм претвара у право крвопролиће шекспировских размера. Али, сценарио има три велика проблема.

Проблем 1 - Логика

Логика у сценарију филма не постоји. Наиме на врло глуп начин главни јунак Мараш краде кола, и то погрешна кола, што доводи до низа проблема унутар српског подземља. Потом се читав филм возика по граду аутомобилом пуним дроге. Замислите, спрецифичан, скуп ауто, којем знате регистарске ознаке и нико га не примећује, нигде не могу да га нађу. Данас? Са камерама на сваком ћошку! Тешко. Притом наш јунак у више наврата одлази својој кући, без икаквих проблема? Стоји једну фину сцену филма на сред моста на Ади?? Неколико пута замало да изазове вишеструке сударе??? Често одлази у своје скровиште, базу звездарског клана, која је компромитована оног тренутка када су кола украдена, значи од самог почетка филма???? И, врхунац, на састанак са супротном страном долази тим истим колима, пуним дроге, у сред бела дана и нико ни полиција ни криминалци не примете иста????? Све ово нам заправо говори да је наш Мараш изузетно неспособан, што никако не сме бити, без обзира на жанровско одступање о којем смо причали, и још горе ликови који су на супротној страни су још неспособнији и глупљи од њега, што даље значи да су они инфериорнији у односу на њега, што, такође, никако не сме бити. Јер у том случају причи недостаје најбитнији детаљ у којем аутсајдер побеђује силника, Давид побеђује Голијата, чиме филм губи уметнички кредибилитет. Односно, ако је Мараш јачи и бољи од противника он има позицију онога на чијој страни је сила и моћ, а не узвишен циљ, морал или рецимо правда итд. Другим речима кључно питање је - Зашто се снима филм?

Проблем 2 - Конфликт

Овиме смо дошли до другог проблема, у филму нема конфликта. Односно, боље речено има толико конфликта да нису успели све сукобе међу ликовима да разреше до краја филма што га чини незавршеним. Главни сукоб је између Мараша и Голуба, због украдене дроге. Потом имамо сукоб између Мараша и Цара, његовог духовног оца и вође звездарског клана, па сукоб Мараша и његовог рођеног оца, па Мараша и његовог најбољег пријатеља и коначно Мараша и његове девојке. Даље имамо сукоб, Цара и Голуба, па Голуба и прљавог пандура, па Голуба и шефа бугарског подземља итд. Пренатрпан сукобима из којих филм, који траје 2 сата нема довољно времена да се испетља због сценаријског хаоса који је направљен.

Све ово одаје утисак да колико год се Мараш налазио у опасности праве опасности нема, што због логичких проблема којих је сценарио пун што због тога што недостаје тај главни сукоб протагонисте и антагонисте који је тешко одредити где се налазе у овом филму. Чак и када су имали прилику да му рођеног брата убију, или измасакрирају девојку за тиме се није посегло што је овај филм додатно разводњило, и уместо једног напетог трилера са страшним елементима добили смо само акцију без дубине. Аутор нас је ускратио за прави ужас криминала и подземља.

Проблем 3 - Став

Такође, оно што фали целој причи јесте отклон аутора према ганстеризму. То је у суштини највећи проблем Јужног Ветра. Филм уопште није друштвено ангажован, нити се бави политиком (не мислимо на партије, већ на систем и поступке актера у истом) и проблемима у којима се налази српско друштво и држава. Немамо никакво социјално раслојавање, никакво упирање прстом у људе било из политике (сада мислимо на партије), било из државних структура, те на крају омладине која је криминализована и схвата ли иста да ли се налази на правом путу или не. Корумпирани пандур мора да падне, корумпирани политичар мора да падне, није довољно убити само вођу клана, без обзира што нам аутор тиме поручује да се ништа у ствари не мења. Покажи у филму да је тај Мараш направио поремећај у систему и да је својом сулудом акцијом нешто променио на боље.

Изгледа да је овакав крај пун рупа оставио прилику за наставке. Да ли је неко за Јужни Ветар 2?