Иде још један Видовдан, најсветији дан међу српским родом, па смо решили да направимо један осврт на нешто што би могло да се назове видовдански фијаско. На овај датум су се дешавале битке, атентати, устави, испоручивања политички неподоних људи али и разне манифестације и културуна обележавања највећег догађаја српске историје - Косовског боја.

Негде 1989. године сетили су се, вероватно напрасно како то само комунистима полази за руком, у ЦК СК Србије да иде шестстотина година од велике битке те да би ваљало то обележити у духу времена. Како то обично бива кад се везујете за неке датуме и године, а у послу сте који је врло непредвидив, као што је снимање филма, где се ретко дешава да испоштујете задате рокове, све је урађено на брзину и траљаво. Али прионуло се на посао, скупиле се паре, упослили се опробани људи и снимај. Алфред Хичкок је једном приликом рекао да су за добар филм потребне три ствари - сценарио, сценарио и сценарио. Бој на Косову је написао академик Љубомир Симовић као историјску драму и испаде изврстан драмски текст. Сада би Хичкок вероватно рекао зицер, међутим, десило се нешто невероватно снимили су - филм који то није. Сада ти драги читаоче ништа није јасно и доћи ћемо до поенте, али пре тога мала ретардација.

Филмски језик

Филм се издвојио као посебна уметност оног тренутка када је створио сопствени вид комуникација са публиком што представља филмски језик. Суштински филмски језик су основна правила снимања како би гледаоц могао да прати причу без нејсаноћа. То значи да када се нека прича исприча путем знакова које користи језик филма онда је то филм. Уколико се сними сцена која не може бити дочарана гледаоцу, ни кроз позориште, ни кроз књижевност нити путем било које друге уметности већ само кроз филм, онда је филмски језик правилно искоришћен. Што се више користи језик филма, а не рецимо језик текста или језик слике, то се такав филм сматра бољим. Бој на Косову се нажалост уопште не служи језиком филма већ користи језик позоришта и навешћемо пар примера у којима се то види.

За позориште је најбитније да публика у сваком тренутку зна шта се дешава на сцени. Стога глумци морају да преглумљавају, да се дерњају к'о волови и да се све што се дешава на сцени каже публици, у супротном публика ће бити збуњена а то је последњи ефекат који се жели произвести. Додуше може се гледаоцу скренути пажња како би превидео нешто што ће му се открити на крају, и тиме добио, што би наши вољени медији рекли, шокантан моменат. Стога кад Хамлет убије неког он каже Убих пацова! или онај који пада мртав каже Јао, убиј ме! Ово је ту само зато да публика схвати да је глумац "умро". Е видиш, за тако нечим на филму нема потребе, зато што постоје другачији начини на који можеш да прикажеш смрт на филму и да она буде јасна гледаоцу. Да је прикажеш језиком филма.

Где је филмски језик?

Какве ове има везе са нашим филмом? У тренутку када умире Мурат, ми не видимо његово лице како се затамњује већ Бајазиту каже један од слуга Не вреди да му говориш. Више те не чује. И то би било довољно али онда Бајазит пита, или више констатује Умро?! Након чега имамо крупно приказано Мурата како лежи мртав. Ако си изговорио, зашто га приказујеш, а уколико си приказао зашто би морало да се изговори? Својеврстан плеоназам филмског језика.

Постоје тренуци када се током битке препричава шта се дешава на бојном пољу, односно неко говори шта види. За овакав поступак смо захвални Здравку Шотри јер нас је поштедео гледања изванредно лоше снимљених сцена борбе које су превише вештачке. Вероватно је извештаченост последица скромних средстава и журбе у снимању што је са собом повукло недовољан врој статиста и онда неки људи гину по педесет пута. И већ епска, наша омиљена, сцена у којој кнез Лазар пада са коња у ужасном монтажу који је поновљен неколико пута без икаквог смисла. Идеја је била да се таквим понављањем нагласи пораз Лазарев и пропаст Србије али је толико лоше изведено да је само комично.

Са друге стране имамо сцену у којој за такозваном тајном вечером, Вук Бранковић прича о издаји која ће се десити на Косову. Наглашава да ће Милош Обилић бити тај који ће издати, али пре саме оптужбе у говору се то само индиректно спомиње па ником није јасно о коме Вук Бранковић заправо говори. Да би се наговестило да он мисли на Милоша Обилића Вук стално гледа ка њему. Међутим, ми тај сукоб немамо кроз њихову размену погледа, рецимо без дијалога, већ Левчанин каже Обилићу, Вук к'о да гледа у тебе? Чини ти се. одговара Милош. Тамнавац потврђује Обилићу, Вук гледа према теби. Сада се и код Обилића јавља сумња па пита Левчанине, не чини ли те се да Вук гледа према мени? Поновљен поступак који се изнова и изнова дешава кроз читав филм а то је - све је објашњено кроз дијалог, који је сасвим легитиман део филмског језика, али представља само сегмент филмског језика и постоји безброј поступака којим су ове сцене, и многе друге у филму, могле бити решене, али, нажалост нису.

Дакле филм се састоји само од текста и никаквог другог елемента филмског језика нема па је заправо то позоришна представа која је снимљена. Заправо да су поставили позоришни комад и снимили на филмску траку ефекат би био далеко бољи, уштедели би много пара и поштедели нас трансфера блама сваког Видовдана када овај филм иде на телевизији. На крају могли би да додамо нешто што би био silver lining - увек може горе. Немањићи су потврдили да увек може да се направи гори пројекат од Боја на Косову и тиме спустили лествицу (читај дно) још неколико спратова ниже, чиме заправо Бој на Косову добија на квалитету. То ти је оно кад ти бивша разредна каже ви сте били злато какве су ове данашње генерације! Не, ниси ти злато, исто си говно него су ови за нијасну гори па ти више ниси на дну. Тако је и са нашим филмом - мало изнад дна.